До сада непозната спомен чесма ДИВ-јунака са Солунског фронта, засијаће у новом светлу, захваљујући двогодишњем истраживању Мирослава Величковића из удружења Кајмакчалан који је тражио и пронашао потомке Михајла Т. Ђулизибарића – нишког потпоручника који је погинуо на Солунском фронту, а у чију част је његов брат подигао спомен чесму у селу Миљковац.
Михајло Т. Ђулизибарић, из велике патријахалне трговачке породице, једне од најпознатијих старих нишких породица, дипломирани правник Београдског универзитета, један је од 1.300 каплара, потпоручник-водник митраљеског оделења 2. батаљона XVI пешадијског пука Моравске дивизије 1. позива. Погинуо је 13. новембра 1916. на „Тепавачким чукама“ на Солунском фронту.
Михајло је рођен у Нишу, 31. јула 1887. године где је завршио основну и средњу школу. У Први балкански рат је кренуо као резервни наредник у „нишком” XVI пешадијском пуку где се истакао у биткама са Турцима, био одликован медаљом за храброст и унапређен у чин резервног потпоручника.
У Другом балканском рату је после великих губитака које је претрпео XVI пешадијски пук командовао четом у борбама на злогласним Грленским висовима. После рата је, као интелигентан и проницљив старешина, упућен на курс за командире митраљеских одељења.
У Први светски рат улази као командир митраљеског одељења у XVI пешадијском пуку, бори се на Церу, на Дрини и на Колубари. Крајем 1915. године са својим пуком се у склопу Моравске дивизије бори на српско-бугарској граници, задржавајући напад бугарске војске како би остале српске дивизије могле да се несметано повлаче на Косово и даље према Албанији.
Млад и здрав успео је да преброди све тегобе повлачења преко Албаније, а чак је успео да своје изнемогле војнике убеди да на леђима, преко Албаније, пренесу расклопљене митраљезе.
После опоравка на Крфу учествовао је у биткама код Горничева, Трапезасте косе, у окуци Црне реке и на Чукама. Погинуо је у дану када је његов пук после вишедневних борби освојио доминантни положај. У дану када је из XVI пешадијског пука избачено из строја 12 официра, 28 подофицира и 127 каплара и војника. Пук се од губитака из тих борби никада није опоравио и врло брзо је у реформи војске угашен, а људство из пука пребачено у друге пукове Моравске дивизије.
Милутин Ђулизибарић, Михајлов брат је за вечну успомену 1924. године у селу Миљковац, непосредно поред сеоске цркве подигао спомен чесму за сећање на брата, ДИВ-јунака са Солунског фронта.
Спомен чесма је до скоро била потпуно непозната стручној и научној јавности, али и члановима породице. Иницијативом професора новосадског универзитета др Слободана Благојевића, рођеног миљковчанина, спомен чесма је стављена на листу културних добара града Ниша са жељом да се обнови и доведе у стање у какво треба да буду сви споменици.
Д.Илић
