Време у коме је поп Миче службовао било је време „последњег издахнућа“ србизма, стање такво за које гуслар каже „када дође у подгрлац душа“. У ово стање народ је био доведен, колико због нетрпељивости и беснила арнаутског, толико и због потискивања нашег елемента колонизацијом Арнаута у наше најплодније крајеве и у наш Добрич.
Прота Таса Урошевић „На својој бразди“ (објављеној 1929. године) појашњава да је такво стање било у „најчистијим крајевима српским“, као што је призренски крај и поље Косово, нарочито у пограничним крајевима који су се граничили са Србијом. Мачем и огњем читави су крајеви расељавани и Срби су морали напуштати своја вековна огњишта и у читавим збеговима прелазили су у Србију да спасу голи живот. Арнаути, како наводи Урошевић, оштрили су зубе као гладни вуци и претили да сваког часа приреде сечу и покољ.
Такав зулум и притисак до очајања, подносила је само душа јунака и хероја, какав је био млади свештеник поп Миче који је иза сваког грма или трна наилазио на пушчану цев дивљег Шкипетара (Арнаута), коме се морао плаћати откуп или у новцу или у крви. Због тога је поп Миче, по парохији морао ићи наоружан до зуба, и поред тога, водити за собом Турчина телохранитеља – јасакчију, који га је за добру плату свуда по парохији пратио.
Ступио је у редове добровољаца српске војске и очистио четири добричка села од Арнаута
Топовски пуцањ са суповачке косе, 20. јуна 1876. године, обавестио је народ да је Србија објавила рат Турској царевини.
Несносни јарам ропства, тада је био на врхунцу, нарочито у пограничним крајевима Турске. Поп Миче и сви виђени Срби из Прокупља, Добрича и околине били су на „белом хлебу“ и сакривени по збеговима. Многи пак, прешли су преко границе у Србију и ступили у редове бораца за слободу.
Један од њих био је и поп Миче, који је ступио у редове добровољаца српске војске и као такав ноћу се провлачио кроз турску војску, долазио у Прокупље, да обиђе своју породицу и обавести прваке народне да је час ослобођења на прагу.
Кад је на светог Николу 1877. године српска војска ушла у ослобођено Прокупље, поп Миче ни часа није часио, већ је одмах организовао устанак у својој парохији и са Арнаутима заметнуо бој на Топоници очистивши тада села: Топоницу, Пасјачу, Асановац и Дубово од Арнаута.
Служећи свуда српској војсци, као предходница на овом путу, поп Миче је показао чуда од витештва и пожртвовања, за шта је још у току рата био одликован златном медаљом за храброст и Таковским Крстом V реда, а кнежевим указом за показану ревност и стечене заслуге подарена му је почасна титула војвода добрички.
Сукоб са војводом Пеком Павловићем
Поп Миче је био првак народни и у ропству и у слободи и у рату и у миру. Било му је тешко да гледа како се освојена земља дели странцима, па ма они били и Срби, него мештанима Добрича којима је земља била потребнија.
То га је довело у сукоб са Црногорцима, који су од владе били насељени у Бериљу, лепом и богатом селу близу самог Прокупља. Расправа се завршила смрћу попа Мичета, који је од најамника убијен у бериљском атару, у Тамном Потоку, а сумња за то пала је на војводу Пека Павловића, који је одмах емигрирао за Бугарску.
Најамник је ухваћен, осуђен на смрт и стрељан на истом месту на коме је поп Мичета убио, али је остала необјашњена сама инспирација злочина јер убиство није извршено ни из користољубља или личне освете.
У књизи „Основна школа Житорађа 1873-2008“, Живојин Станисављевић наводи да је Одбор за обнављање старе цркве Успенија Пресвете Богородице у Житорађи, пре скоро сто година, поред одлуке о обнови цркве донео и одлуку да та црква послужи и као Маузолеј у коме би вечно боравили посмртни остаци народног свештеника и борца поп Мичета. Стара црква је обновљена 1911. године, али до данас, нити је црква освећена, нити су кости Мичета пренете из прокупачког гробља и смештене у овој цркви.
Спомен обележје добричком војводи
Поп Мичин споменик пронашао је прокупачки свештеник Милан Роглић на прокупачком гробљу. Овако је са пуно емоција у својој књизи овај догађај забележио Живојин Станисављевић:
„Дана 13. јула 2006. године свештеник прокупачке цркве поп Милан Роглић, пређашњи свештеник житорађски јавио ми је радосну вест: на гробљу у Прокупљу пронашао је надгробни споменик попа Мичета. Шест дана касније, 19. јула 2006. године показао ми је надгробни споменик. Налази се на двадесетак метара од капеле, у другој стази, поред саме стазе прокупачког гробља гледано од брда Хисара на западу, према реци Топлици на истоку. Надгробни споменик је испред великог стабла јеле, очигледно не испред гроба. Споменик је био поломљен, па су га добри људи усправили и ту бетонирали на (вероватно туђем) постољу.“
Споменик је од бело-сивог мермера, у облику крста на врху, на коме се после чишћења јасно видео натпис. У средини крста је путир, у православној цркви златна или сребрна чаша у коју се сипа вино, разблажено водом, и којим се верници причешћују. Испод крста на самом споменику је текст:
„Овде почива тело Димитрија Николића свештеника житорађског који у 30-ој години живота свога од безбожника Пека Црногорца разбојнички 18. сепрембра 1883. године ПОГИНУ. Овај спо (даље је оштећен текст, вероватно: Овај споменик подиже фамилија).“
Споменик је данас обновљен и постављен испред цркве Успења Пресвете Богородице у Житорађи.
Љ.Милошевић
