За ослобођење југа Кнежевине Србије у 19. веку водила су се чак два рата. Са великим војним, али и губицима у виду људских ресурса, Србија је успела да одоли бројним нападима и уз помоћ руске војске врати окупирана подручја. Две године на простору Пиротског округа вођене су тешке битке, а своје животе за Српску слободу дали су многи војници из овог краја.
У Првом Српско-турском рату (1876-1877.) за главног команданта српске војске постављен је руски генерал Черњајев, док је целокупна армија била подељена на четири војске. Моравска војска је требала да делује према Пироту и за циљ је имала његово ослобођење. Међутим, и након неколико почетних успеха на Бабиној глави, војска није успела да заузме ни Пирот ни Белу Паланку, а поразом код Великог Извора, Србија је морала да пређе из офанзивног рата на одбрану.
Наша војска запада у тешку кризу, а потпуну катастрофу спречила је интервенција Русије која је хитно захтевала потписивање примирја између Турске и Србије. Рат није добро прошао по Кнежевину Србију, која је из њега је изашла са доста материјалних губитака јер су борбе биле вођење на њеној територији.
Нова прилика за ослобођење јужних крајева Србије указала се већ исте године. Српска војска је током примирја била реорганизована, њено бројно стање је било смањено али је ефиктивност постала већа и била је опремљена „модерним” пушкама и ратном опремом.
Други Српско-турски рат (1877-1878.), текао је упоредно са Руско-турским. Овога пута српска војска је била подељена на пет корпуса (Шумадијски, Моравски, Тимочки, Дрински и Јаворски корпус). Дан након што је генерал Јеврем Марковић 24. децембра ослободио Белу Паланку, уследио је напад српске војске на Пирот. Крваве борбе вођене су на утврђеним положајима Нишора, што је показало да ће фронтални напад са севера донети велике губитке. Зато су у наредним данима српски војници настојали да опколе Турке и тако их натерају у повлачење.
У зору 28. децембра Турци су напустили Пирот а јединице Шумадијског и Тимочког корпуса су ушле у град. Српска војска је након овога наставила ка Софији. На Сливници су добили вест од Руса да су они тамо ушли пре њих. Рат је врло брзо био завршен а Србија се на Берлинском конгресу захваљујући вештом дипломати Јовану Ристићу изборила да задржи: Врањски, Нишки, Пиротски и Топлички округ.
Споменик ослободиоцима Пирота од Османлија се налази у делу града који носи назив Тијабара. Овај део био је прекривен барама, које су исушене након Првог балканског рата (1912-1913.), отуда и назив. Представља млађи део града у коме су током османске власти већину популације чинили хришћани. Средином 19. века услед развоја трговине, Тијабара постаје простор са пословним, трговачким и стамбеним зградама. Тада се јавља и потреба за уређењем Трга и подизањем споменика који ће га красити.
Судбина споменика у Другом светском рату пратила је судбину српског народа. Са разарањем земље и споменик ослободиоцима Пирота био је разорен. Бугари су га минирали 1941. године не би ли лакше однели скулптуру орла са врха. Није познато где су је однели и шта се са њом догодило. Према тврдњама локалних житеља, орао је на себи имао обележје крста са четири слова „С“. Стога претпостављамо да је орао уништен“, каже историчар Никола Миловановић, сарадник Завода за заштиту споменика културе Ниш.
Изградња споменика започета је 1904. а завршена је 1924. године. Споменик представља спомен пирамиду са скулптуром орла на врху. Висина споменика износи 12 метара, а распон крила орла износи око 4 метара. Постамент је израђен од камена пешчара и на њему се налази плоча израђена од белог мермера са натписом:
„Капетану Милутину Карановићу и осталим борцима који за владе Њ.В. Кнеза Милана Обреновића падоше 12.13. и 15. децембра 1877. године у борби за ослобођење Горњег Понишавља од Турака. Захвални Пирот и села Округа Пиротског“.
Око споменика се налази 12 стубића који су повезани гвозденим ланцем, па тако чине ограду спомен обележја. Бронзаног орла на самом врху споменика израдио је 1987. године сликар из Пирота Павле Ристић. На споменику је приликом његовог подизања 1924. године, био постављен бетонски орао, али је он врло брзо почео да пуца, стога је замењен ливеним орлом који је израђен од топовских чаура, које је донирао Војно-технички завод у Крагујевцу. Креатор овог ливеног орла био је београдски вајар Боснер.
Значај Споменика ослободиоцима Пирота у Тијабари огледа се у томе што он припада врсти споменика који су подизани у циљу меморисања догађаја из прошлости Србије, чија је изградња била део српске националне, колективне свести. На тај начин је држава одала почаст јунацима који су дали животе за ослобођење Пирота од Турака“, објашњава историчар Миловановић.
„Споменик ратни инвалид“
Бугари су уништили и спомен плочу на споменику и ту поставили нову са другачијим текстом на бугарском језику: „В памет на изгиналите Пирочани през 1876-1877. 28. VIII 1943. От Пирочианите“.
Овај чин је био део бугарске политике у тежњи да бугаризује локално становништво и учврсти своју власт у јужним српским крајевима. После рата, споменик је обновљен а нова спомен плоча постављена је 1951. године. Међутим, приликом ове обнове орао није враћен на његов врх. Уместо њега једно време тамо се налазило звоно, да би потом дуги низ година врх споменика стајао празан. Због тога га је народ називао „споменик ратни инвалид“. Орао је поново постављен на врх тек 1987. године и исте године утврђен је за културно добро и налази се под заштитом државе.
И.Терзић
