За време ратова који су тутњали овим подручјем, нашу земљу бранили су и стари и млади, али и жене заједно са мушкарцима. Број жена није био занемарљив, тако да је њихов допринос у борби против непријатеља био веома примећен. Многе од њих страдале су на местима где су се водиле борбе од метака из пушке противника или у редовима који су стрељани.
Унутар самог Ниша налази се велики број паркова и платоа на којима се често може наићи на спомен-обележја која су посвећена онима који су жртвовали своје животе, а зарад наше слободе. Споменици посвећени палим ратницима или пак писцима и онима који су на неки други начин задужили наш народ, готово да су на сваком кораку. Међу њима налазе се и нека женска имена, имена наших великих јунакиња које су раме уз раме са својим ратним друговима биле у логорима и у рововима.
Најзаслужније међу њима проглашене су за народне хероје, а њихови споменици дигнути су управо у знак сећања и захвалности. Тако у Нишу постоје четири оваква споменика која су посвећена Ђурђелини – Ђуки Динић, Милки Протић – Лини, Оливери – Вери Јоцић и Анети Андрејевић.
Жене борци НОР-а су током Другог светског рата дале велики допринос у борби са окупатором. Поднеле су велике жртве, гинући и крварећи заједно са својим ратним друговима. Биле су и борци, болничарке, курири, обавештајци, другим речима све што се од њих тражило. Биле су спремне да дају своје животе за идеју у коју су веровале и зато их непријатељ није могао сломити. Хапшене су, мучене а многе од њих и стрељане, али су поред свега чврсто веровале да се боре за исправну ствар и да не гину узалуд. Управо у том уверењу лежала је њихова снага“, за Слово југа каже историчар Никола Миловановић.
Ђурђелина – Ђука Динић
Ниш поседује две бисте посвећене Ђурђелини Динић, прва је смештена у средишњем делу Универзитетског парка близу зграде Универзитета у Нишу. Док се друга биста налази на платоу код Дома извиђача одреда „Ђука Динић“ у Ул. Светолика Ранковића бр. 43. Обе бисте су изливене од бронзе и налазе се на гранитном постољу. Биста у Универзитетском парку је рад вајара Александра Шакића, откривена 1954. године, а друга је рад Душана Николића и постављена је 1. маја 1968. године.
Ђука Динић је рођена у селу Доње Коњивце код Лесковца 1914. године и завршила је Домаћинску школу у свом родном граду. Након пресељења у Ниш 1937. године, пронашла је запослење у Фабрици коже. Члан Комунистичке партије Југославије постала је 1939. године и већ исте године организовала је велики штрајк радника у Нишу. Крајем 1940. године прешла је у Ваљево у којем је била члан Комисије за активност жена при Окружном комитету КПЈ Ваљево.
Са почетком другог светског рата преселила се у Београд где је била члан партијске ћелије на Сењаку и секретар Месног комитета у Београду 1942. године. Исте године је ухапшена од стране београдске полиције, након чега је пребачена у логор на Бањици. Ухваћена је под лажним именом Мирјана Обреновић, а под тим именом је и стрељана на Јајинцима 1943. године. Проглашена је за народног хероја 1945. године, док је након рата и процеса национализације, Фабрика коже у Нишу у којој је радила Ђука Динић добила име по њој.
Милка Протић – Лина
Биста Милке Протић – Лине налази се у насељу које носи име управо по њој, у парку испред хотела “Делиград“. Биста је од бронзе, а њено постоље од гранита. Откривена је 1975. године и представља рад вајара Душана Донкова. Милка Протић-Лина је рођена у селу Горња Коњуша код Прокупља, где је завршила и своје средњошколско образовање. Након завршетка Учитељске школе прешла је у Скопље у којем је уписала Филозофски факултет 1939. године.
Током студија упознала се са идејом Комунистичке партије Југославије и постала члан СКОЈ-а. Током Другог светског рата била је члан Топличког одреда и храбро се борила у свим борбама које је водио овај одред. Дванаестог априла 1942. године била је заробљена од стране Бугара и пребачена у логор на Црвеном крсту. У логор је дошла након успелог фебруарског бекства, када су услови били веома отежани.
Међутим, заједно са Надом Томић и Анетом Андрејевић организовала је бекство које је и спроведено другог децембра 1942. Тада је група од 4 логорашица и 3 логораша, међу којима и Милка Протић и Нада Томић са Владимиром Јовановићем, борцем Бабичког одреда, успела да побегне. Након 20 дана бекства била је ухваћена у Горњој Топоници и враћена назад у логор. Стрељана је на Бубњу децембра 1942. године.
Анета Андрејевић
Биста народне херојине Анете Андрејевић налази се испред зграде Нишког културног центра у Ул. Станоја Буношевића. Направљена је од бронзе са гранитним постољем, а откривена је 14. маја 1957. године као рад вајара Душана Николића. Рођена је у Београду 1923. године, а након завршетка основне школе прелази у Ниш где је и постала члан СКОЈ-а. Септембра 1941. године се прикључила Топличком партизанском одреду и постала борац Видојевачке чете и током 1941. и почетком 1942. године борила се у свим борбама своје чете.
Марта 1942. године добила је задатак да пренесе извештај Јастребачког одреда на Пасјачу и том приликом је заробљена код села Јабучева. Бугари су је мучили и силовали, а онда послали у логор који се налазио на Црвеном крсту. Била је део организације децембарског бекства из логора заједно са Милком Протић и Надом Томић, али није успела да побегне. Стрељана је на Бубњу 9. јануара 1943. године, један дан након свог двадесетог рођендана. За народног хероја проглашена је 1953. године.
Оливера – Вера Јоцић
Биста народног хероја Оливере Вере Јоцић налази се у парковском делу простора Фабрике дувана у Нишу. Биста је бронзана, а њено постоље мермерно. Откривена је 29. новембра 1955. године и представља дело вајарке Виде Јоцић, рођене Оливерине сестре. Вера Јоцић је рођена у Београду 1923. године, док је одрастала у селу Синђелић код Скопља. Већ током свог школовања прикључила се СКОЈ-у, а њена породица се током 1941. године преселила у Ниш.
Вера се убрзо након доласка у Ниш прикључила Јастребачком партизанском одреду и према задатку који јој је поверила КПЈ запослила се у Фабрици дувана где је радила на организовању радника у вршењу саботажа. Откривена је 1943. године након чега је побегла у Јастребачки партизански одред, међутим исте године одлази у Куманово и приступа тамошњем одреду. Јануара 1944. године код Ристовца у сукобу са Бугарима бива рањена. Након овога, на планини Лисац код села Страцина, такође у сукобу са јаким бугарским снагама, поново је рањена 17. маја 1944. године након чега је и умрла од последица рањавања. Проглашена је за народног хероја 1951. године.
И.Терзић
