Шуматовачко утврђење спасило Алексинац – Споменик руским добровољцима у српско-турском рату

Пред Први српско-турски рат 1876. године, сматрало се да је Србија била најјача војна сила на Балкану. Србија je тада поред народне војске имала и стајаћу војску која је стално боравила у касарнама и уведена је општа војна обавеза. Међутим, број школованих официра био је врло мали, а уз недовољну обученост и наоружање војске било је недовољно.

Ипак, Милан Обреновић, тада још као кнез Србије, као и цело српско политичко и војно руководство одлучило је да се Турској објави рат и помогне ослобођење Срба који су се налазили под турском окупацијом.

Подршку оваквој одлуци Србије дала је Русија, па су у Русији почели позивати и добровољце за помоћ Србији. Један од првих руских добровољаца био је генерал Михаил Черњајев који је у Србију дошао у мају 1876. године, примио српско држављанство и постао српски генерал.

Почетак рата

Србија је објавила рат Турској 30. јуна 1876. године. Операције су почеле 2. јула 1876. године. Због непроверене депеше да се из Бугарске ка Нишу креће велика Турска колона са око 5.000 војника, Черњајев је с половином снага леве колоне Моравске војске, која је била на Грамади, ојачао Књажевачку војску, са задатком да пресече Турцима пут ка Нишу.

Очекивана турска колона није се појавила, али је Књажевачка војска у жестоким борбама 24. јула, одбацила Турке према Пироту и Ак Паланци (тур. ak – бело, данашња Бела Паланка).

Турске снаге које су наступале долином Јужне Мораве, избиле су пред добро утврђене српске положаје код Алексинца. Даноноћно утврђивање Шуматовца почело је у јулу и потрајало је више од месец дана, до турског напада 11. августа 1876. године. Од тада, па све до 29. октобра 1876. године дошло је до жестоких судара у бојевима код Шуматоваца, где су Срби победили, боја код Адровца, Кревата, Великог Шиљеговца, Делиграда, Витковца и код Ђуниса.

Велике битке

Битка на Шуматовцу збила ce 11. августа 1876. године и почела је нападом Фазли-пашине дивизије на српске положаје. Код Шуматовца (вис код Алексинца) српске снаге под командом Черњајева су разбиле турску војску и присилиле је на повлачење. Српска војска утврдила је положаје Алексинац – Делиград да спречи сваки покушај продора турске војске долином Мораве и припремила се за наставак борби.

После неуспеха код Шуматовца и Алексинца, турске трупе пребачене су на леву обалу Јужне Мораве, у намери да обиђу Алексинац и продуже надирање на север другом страном реке. Турци су 1. септембра око 8 часова почели напад артиљеријом који је трајао до 12 часова, а затим је пешадија пошла у напад на целом фронту и принудила Србе да се повуку на положаје у превоју Кревет.

После кратког примирја, генерал Черњајев је 28. септембра наредио напад и после три дана непрестаних борби код Делиграда, због обостраних великих губитака настало је ново затишје. Примирје је трајало до 19. октобра, када су Турци напали српске положаје у бици код Великог Шиљеговца и тада заузели село и десну обалу Рибарске реке. После овог успеха, 23. октобра у 7 часова, уз подршку целокупне артиљерије, прешли су у општи напад преко Рибарске реке, али је српска војска, уз велике губитке, успела да одбије овај нови турски напад.

Примирје

У последњој бици у овом рату која се одиграла 29. октобра код Ђуниса у том тренутку бројчано много надмоћнија турска војска овладала је гребеном између Јужне Мораве и Ђуниске реке и приморала српску војску да се повуче према Крушевцу и Делиграду. Тада је уследило ново примирје које се показало као последње у овом рату, када је генерала Черњајева у тој одлуци подржао кнез Милан Обреновић и замолио за помоћ руску владу, која је Турској одмах 30. октобра упутила ултиматум за двомесечни прекид војних операција у Србији.

Турска Порта је истог тренутка прихватила руски ултиматум и именована је међународна комисија која је на терену одредила демаркациону линију између Србије и Турске. Склопљен је мир по принципу повратка на границе пре започињања рата.

Даља дејства су обустављена током новембра због закључења примирја. Иако је забележен „неуспех“, српска војска је показала велику храброст, пожртвовање и жељу за ослобођење Срба који су се налазили под турском окупацијом.

Руски добровољци су после закључења примирја напустили Србију, али је у војсци остало око 50 официра који су за време примирја помогли Србији да изврши реорганизацију војске и спреми за наставак рата са Турском до коначног ослобођења.

Спомен обележја погинулим руским добровољцима у српско – турском рату 1876. године

Након коначног ослобођења јужних крајева 1878. године, споменик руским добровољцима у градском парку Брђанка у Алексинцу подигнут је у редуту (шанцу) број 4 који је носио име ,,Алексиначки редут”. Пројектант споменика био је чешки инжењер Франтишек (Фран) Хајнрих Вишека (1828-1896), који је дошао у Србију 1878. године, а 1891. године примио православну веру и добио ново име Радован.

Споменик је подигнут од најбољег камена са оближњег Озрена. Висок је 12 метара и на врху је украшен крстовима од белог мермера са све четири стране, а при дну (на соклу) утврђене су четири мермерне плоче са натписима на српском и руском језику.

На мермерним плочама на соклу налази се следећи текст и то на источној на српском, а на западној на руском језику:

На мермерним плочама на соклу на јужној и северној страни налази се следећи текст:

„ПОДИГНУТ ОД ЊИХОВИХ ЗЕМЉАКА 1880. ГОД.”

и то на јужној на српском, а на северној страни на руском језику.

Освећење споменика

Споменик је откривен на Митровдан 8. (20) новембра 1880. године. Алексинац је био спреман да свечано прослави освећење споменика руским добровољцима. На позив генерала Черњајева да присуствује освећењу споменика одазвало се више хиљада грађана из целе Србије. Пут који води кроз данашњи парк Брђанка ка споменику руским добровољицима био је свечано окићен цвећем и заставама и подигнуте су три тријумфалне капије од храстовине. На једној од њих био је натпис: ,,Добро дошли браћо”.

У позивници која је штампана поводом освећења овог споменика руским добровољцима код Алексинца 1880.године писало је:

,,Главни вођ руских добровољаца 1876.године, Михај Глигоријевић Черњајев, има част најпокорније замолити, да својом присутношћу удостојите откривање споменика његовим земљацима који су пали у бојевима за независност Србије. Више од половине три хиљаде добровољаца, посведочило је својом крвљу братску љубав према Србима у борбама код Ђуниса и Алексинца.”

Спомен цркве војницима и официрима

Највећи број руских добровољаца погинуо је у долини Јужне Мораве, око Алексинца и у његовој околини, где су се водиле највеће битке у Првом српско-турском рату 1876.године.

У овом крају у спомен војницима и официрима изгинулим у борбама вођеним у Српско-турским ратовима 1876-78 године подигнута је и Шуматовачка црква Свете тројице у подножју Шуматовца 1885. године и Спомен црква најпознатијем добровољцу, руском пуковнику Рајевском у Горњем Адровцу 1903. године.

У порти цркве Рођења Пресвете Богородице код Витковца, у народу познатој као „Црква Светог Нестора“, где је у време чувене битке код Делиграда, између српске и турске војске, била смештена српска команда, налази се гробница српско-руских добровољаца који су 1876. године у ратовима против Турака јуначки положили своје животе за ослобођење Србије.

Д.Илић