На скупштини устаничких старешина 1805. године одржаној у Смедереву јавно је објављено ширење устанка на све суседне турске територије. Ослањајући се на сопствене снаге, предвођени Вождом Карађорђем, устаничке трупе су се шириле и организовале како би турски напад дочекали спремни. Почело се са затварањем и обезбеђивањем свих праваца могућег продора Турака, како би се заузеле чвршће позиције за одбрану.
![](https://media.slovojuga.org.rs/2022/01/1-deligrad-sancevi.jpg)
По Карађорђевом наређењу, на пола пута између Алексинца и Ражња, између села Вукашиновца и реке Мораве, на месту које затвара пролаз царским друмом и долином Јужне Мораве, почело се са изградњом утврђења за одбрану.
Изградњом Делиградског утврђења руководио је искусан официр и градитељ капетан Вуча Жикић, аустријски фрајкор и добровољац у српској војсци.
Уз помоћ народа, војника и устаничких војвода за веома кратко време изграђено је чврсто утврђење у облику правоуглог троугла са четири бастиона за топове и две гвоздене капије. Било је ојачано високим кољем, дубоко побијеним у земљу, и косо постављеним ка спољашњој страни, а шест помоћних шанчева распоређених бочно око утврђења додатно су онемогућавали његово заобилажење. Унутар шанца била су подземна склоништа за војнике са коњима, покривена са два реда балвана. Снажно и осигурано утврђење устаници су назвали Делиград или Јуначки град.
![](https://media.slovojuga.org.rs/2022/01/2-deligrad-sancevi.jpg)
Прва провера издржљивости Делиградске тврђаве догодила се 16. јуна 1806. године, када је под вођством румелијског паше Ибрахима 50.000 турских војника кренуло у напад. Међу добро наоружаним турским војницима налазили су се и арнаутски плаћеници (башибозуке) из Албаније и са Косова и Метохије.
Неколико недеља трајали су напади турске војске на Делиград. Предвођени војводом Петром Добрњцем срспки устаници успешно су одолевали и одбијали нападе уз минималне губитке.
Истовремено са борбама око Делиграда, на другом крају Србије, у Мачви, водила се још једна велика битка. Вођени командом Кулин-капетана 45.000 турских војника је у Србију прешло из Босне, преко Дрине. Карађорђе их је са 5.000 војника спремно дочекао. Битка на Мишару, одиграла се 1. августа 1806. године и била је велика победа устаника и њихових старешина, пре свега Вожда Карађорђа, поп Луке Лазаревића и браће Ненадовића.
Одмах након победе на Мишару, Карађорђе се упутио на југ да помогне Петру Добрњцу код Делиграда.
![](https://media.slovojuga.org.rs/2022/01/3-deligrad-sancevi.jpg)
Ибрахим паша, свим снагама ударио је на Делиград из три правца. Иако ојачан придошлом војском, није успео да савлада утврђење и принуђен је да тражи примирје које је закључено 2. септембра 1806. године. Турци су се након пораза повукли у Ниш.
Још један значајан покушај турака да заузму Делиград догодио се на Ускрс 14. априла 1807. године. Мислећи да су срби заокупљени прославом празника, 6.000 турских војника предвођених Али-пашом кренуло је на утврђење. Три пута мање устаника (око 2.000) спремно их је дочекало и потукло. У току осматрања повлачења поражених турака, на бедему тврђаве рањен је капетан Вуча Жикић, градитељ Делиграда. Устаници су га пренели у манастир Св. Роман на лечење али није издржао. Сахрањен је у кругу манастира поред једног од улаза у цркву.
Шанчеви делиградског утврђења до данас су само делимично сачувани. Погинулим српским и руским војницима у српско-турским ратовима подигнута је спомен црква са костурницом посвећена Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, у којој су сахрањени посмртни остаци. Црква је грађена од 1933. до 1935. године. Један од ктитора био је и краљ Александар I Карађорђевић, а цркву је 12. маја 1935. године осветио владика нишки др Јован Илић.
Д.И.
![](https://media.slovojuga.org.rs/2021/07/BanerSufinansiranja.png)