За време ослободилачких ратова Србије који су вођени 1912-1918. и 1941-1945. своје животе дали су и мештани насеља Печењевци, код Лесковца. Успешно су одолевали бугарским напорима да оробе ово место у чак два наврата. Они који су преживели терор и страхоту њихових војника остали су да сведоче о храбрости оних који су по цену својих живота покушали да им стану на пут.
За време Првог светског рата, а одмах након одласка српске војске са ових територија, у Печењевац су 1916. године дошли, непријатељски расположени, Бугари. Они су том приликом интернирали 38 Печењевчана и стрељали велики број родољуба који су ту живели. Међутим, нису знали да су становници овог места увелико ковали план како да се ослободе својих окупатора.
Том приликом, мештани су се окупили у мање дружине које су имале задатак да се повежу са комитским јединицама (јединицама Косте Војиновића) и да заједничким снагама делују и ударају на непријатеља. Општинска управа пружала је отпор тако што је радила само оно што је морала, а ишла је за тим да на било који начин избегне сваку наредбу која је долазила од Бугара. То је њима ипак било очигледно, те су их често позивали у своје канцеларије где би их застрашивали претњама. Како би натерали људе да им се повинују предузели су драстичне мере и започели са паљењем највиђенијих кућа.
Након свих ових недела која су начинили мештанима Печењеваца, они доносе одлуку и постављају своју – бугарску општину. То је уједно и прва општина те врсте у овом месту, а све је ово проистекло као резултат жеље самих непријатеља, да се читав овај крај прогласи њиховом територијом. Ипак, припреме за устанак су упркос свему биле настављене, а Бугари су строго пазили да се покрет отпора поново не организује.
Заплашени сељаци, великим бројем њихових обезглавњених првака, и ако су то желели, нису ни могли да се поново реорганизују и створе покрет отпора. Тако је било све до ослобођења. Последњих дана окупације Бугари крећу у нови поход паљења зграда. Том приликом изгорела је и дрвена ћуприја на Јабланици. Једне ноћи, изненада, Бугари су сами утекли из села и тако је остало све до ослобођења земље, односно до коначног бекства Немаца из Лесковца.
Међутим, 18. фебруара 1942. године у Печењевцу су поново освануле бугарске фашистичке јединице. У питању је била Бугарска казнена експедиција, чије су јединице које су деловале на овом простору починиле су многа крвава недела. Том приликом печењевачка жандармеријска станица доставила је извештај о делатности бугарске казнене експедиције:
„Данас у 5,30 часова стигло је у Печењевце 9 бугарских камиона пуних војника, а поред овога и један митраљески вод. Чим су стигли, бугарски војници блокирали су село Печењевце и из појединих кућа извлачили сељаке, жене и децу и приводили их зборном месту у близини општинске зграде.”
Командант казнене експедиције, бугарски мајор непознатог имена, наредио је појединим одељењима војске да иду у село и спале све куће оних из чијих се домаћинстава појединци налазе у шумама код комуниста. Овом приликом спалили су куће Николића Крсте, Николића Драгутина, Ракића Александра, Станковића, К. Јордана, Коцића Драгутина, Димитријевић Миливоја и Митровића Воје, сви из Печењевца . Стрељали су и сељаке који су били у вези са народноослободилачким одборима, поред ограде гвозденог моста, уз пут, на левој обали Јабланице.
Њима у част и сећање, подигнут је обелиск висок 4 м који је био дело вајара С. Цветковића. Налази се у парку овог места и на њему стоји натпис: „Ваша имена у гвожђу искована значе живот на делу… преносећи поколењима легенду о животу и људима, о домовини и човеку.“
Д.Илић
