Половином септембра 1918. године јуначка српска војска, ојачана савезничким снагама, пробила је Солунски фронт и разбила немачке и бугарске дивизије.
После само месец дана победоносне офанзиве, на маршу победе, дугом око 500 километара, 12. октобра 1918. године, војвода Петар Бојовић је на челу Моравске дивизије ушао у Ниш – ратну престоницу Србије. У наредних 15 дана српска војска је ослободила целу Отаџбину и у ослобођену престоницу краљ Александар I Карађорђевић је ушао 9. новембра.
Нишлије су 17. децембра 1939. године свечано откриле споменик свом Блаженопочившем краљу Александру Првом Ујединитељу, а прослављеном војсковођи ослободиоцу Ниша Петру Бојовићу, 20. јануара 1990, поводом 45. годишњице војводине смрти, у парку крај Нишаве откривена је биста овог великана.
Споменик краљу Александру Првом Ујединитељу
Споменик који је свечано откривен краљу Александру Првом Ујединитељу у децембру 1939. године, срушен је марта 1946. године из идеолошких разлога. Дуго се прижељкивало његово обнављање и коначно, 7. децембра 2004. године свечано је откривен нови споменик на Тргу краља Александра. Обновљени споменик освештао је тадашњи епископ нишки и касније Патријарх српски г. Иринеј. Свечаности су присуствовали градски и војни званичници као и принц Александар Карађорђевић, унук краља Александра Ујединитеља.
Уз поштовање споменичке композиције споменика из 1939. године аутора Радете Станковића на анонимном конкурсу 2000. године за скулпторско решење изабран је рад Зорана Ивановића, академског вајара из Београда. Скулптура је изливена у ливници „Кузман“ у Смедереву. Бронзана скулптура је висока 4,5 метара, тешка 3,3 тоне и налази се на постаменту висине седам метара.
У парку на Тргу краља Александра Ујединитеља поново је на заслужено место постављен споменик великом краљу Александру Првом Ујединитељу, врховном команданту српске војске у Првом светском рату, ослободиоцу Ниша 12. октобра 1918. године (Цетиње, 4/16.12.1888 – Марсељ, 9.10.1934).
Александар I Карађорђевић био је млађи син Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке, а у Србију је дошао када је његов отац изабран за краља Србије после Мајског преврата 1903. године. Постао је регент свом оцу 24. јуна 1914. и као такав био је врховни заповедник српске војске у Првом светском рату.
После победе у Првом светском рату, Александар је постао регент нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а краљ 1921. после очеве смрти. Група завереника из редова усташа и бугарског ВМРО-а га је убила у Марсељу, 1934. године. Наследио га је најстарији син Петар, али је због његове малолетности земљом до 1941. владало намесништво на чијем је челу био Александров рођак кнез Павле.
Споменик војводи Петру Бојовићу
Као ослободилац Ниша у Првом светском рату прослављени војвода Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 16.07.1858. – Београд, 20.01.1945.) је више пута из Београда долазио у Ниш.
Последњи пут је био на прослави откривања Споменика ослободиоцима Ниша 28. јуна 1937. Тада је прослављени војвода имао 79 година и био је један од најстаријих ратника из Првог светског рата.
После његове смрти, 20. јануара 1945, једна улица у Нишу носи име овог прослављеног војсковође, а 20. јануара 1990, поводом 45. годишњице војводине смрти, у парку крај Нишаве откривена је биста овог великана, рад вајарке Дринке Радовановић из Београда.
У српско-турским ратовима 1876-1878. учествовао је као питомац на служби у Врховној команди, а затим у артиљеријској батерији. У Српско-бугарском рату 1885, истакао се личном храброшћу. Од децембра 1885. до краја рата вршио је дужност начелника штаба Шумадијске дивизије. У чин пуковника унапређен је 19. маја 1901.
У Првом балканском рату 1912-1913. био је начелник штаба Прве армије и својим радом највише допринео њеној победи у Кумановској бици, због чега је 2. новембра 1912. унапређен у чин генерала. У Другом балканском рату био је начелник штаба Прве армије, која је у Брегалничкој бици пробила бугарске положаје на Рајчанском риду.
У Првом светском рату командовао је Првом армијом, са којом је у току Церске битке 1914. године ослободио Шабац. Тада је на положају код Јевремовца рањен у ногу, али дужност није напуштао.
По нападу Бугарске 1915. и њиховом продору на територију Србије постављен је за команданта трупа нових области на фронту према бугарској граници. Противнападом код Качаника (18. до 20. новембра 1915) спречио је бугарски продор на Косово и омогућио повлачење српске војске према Албанији и Црној Гори. У тим тешким данима повлачења кроз Албанију и Црну Гору, 12. јануара 1916. постављен је за начелника штаба Врховне команде уместо оболелог војводе Путника.
У пробоју Солунског фронта његова армија напала је и пробила бугарске положаје. За заслугe у oвoм рaтy yнaпрeђен je 26. септембра 1918. у чин војводе. По капитулацији Бугарске продужио је горење немачке 11. армије долином Јужне Мораве и, журећи ка Нишу, одвојио се од наше Друге армије и савезничких снага преко 200 километара. Није се двоумно и онда када је савезнички врховни командан генерал Франше д’Eпepe тражио од српске Врховне команде да Прва српска армија заустави своје операције испред Ниша. Српска Врховна команда подржала је Бојовића и он је наставио свој офанзивни продор, ослобађајући Ниш (12. октобра 1918), а у склопу те операције и Београд (1. новембра 1918).
Велики војни успех војводе Бојовића при ослобађању Ниша (октобра 1918) нашао је значајно место у многим уџбеницима ратне тактике у свету.
Д.Илић / М.Јанковић
