У току мучних пет векова које смо провели под Турцима, много пута међу народом покушавано је подизање устанка. Међутим, велики број њих угушен је у самом зачетку, а организатори су без милости били кажњавани. Број часних жртава из тог периода је велики, а за слободу Ниша јуначки су страдали многи виђенији људи.
Период ослобођења од Турака јужних крајева данашње Србије, односно новоослобођених крајева, како је писао Милан Ђ. Милићевић у свом делу „Краљевина Србија“, је био више деценијска борба српског становништва за слободу током 19. века. У тој борби страдале су генерације кроз устанке, буне и ратове до коначног ослобођења и стицања независности Кнежевине Србије.
Почетак 19. века обележили су Први (1804 – 1813) и Други (1815) српски устанак о којим најбоље сведочи чувена Битка на Чегру поред Ниша (1809) и споменик који се тамо налази. Делимично стицање независности и аутономија Кнежевине Србије додатно је мотивисала српски народ на југу, који је пет векова (492 године) трпео велики „зулум“, да се још одлучније бори за слободу.
Средином 19. века у Нишу и околини подигнуто је неколико буна локалног становништва и основан је Нишки комитет (1874) преко кога су ишла сва упутства за припремање народног устанка. О јунацима ове борбе сведоче меморијали на Старом нишком гробљу који су стављени под заштиту државе.
Српски народ је наставио борбу за ослобођење низом побуна и устанака тако да је Србија са „нестрпљењем“ ушла у рат са Турском 1876. године са жељом за коначним ослобођењем српског народа у јужним крајевима. Коначни успех, укључивање новоослобођених крајева у састав Кнежевине Србије и остваривање пуне државне независности постигнуто је после Другог српско-турског рата на Берлинском конгресу 1878. године.
Кнез Милан Обреновић и Нишлије против Турака
Споменик кнезу Милану Обреновићу ослободиоцу Ниша од Турака је прво спомен-обележје подигнуто у Нишу ослободиоцима града од Турака. Постављен је у Нишкој тврђави, са леве стране главне улазне стазе, на платоу ограђеном стубовима који су повезани ланцима.
На врху стубова постављене су металне кугле, коришћене као топовска ђулад у борбама за ослобођење Ниша. У средишњем делу ограђеног простора је, на двостепеном постољу, споменик у облику пушчаног метка, са чауром од белог, а зрна од ружичастог гранита.
На постољу је плоча са натписом:
„Милан М. Обреновић књаз српски ослободи Ниш 28. декембра 1877. године“.
У доњем десном углу плоче записани су иницијали В. К. – Вићенцо Калитeрна, италијански мајстор, каменорезац, творац овог интересантног споменика. Његово име је убележено и на репрезентативној чесми у центру града из 1903. године, која је привремено била измештена у Чаир.
Јединствен по свом облику пушчаног метка, овај споменик посвећен је главнокомандујућем кнезу Милану Обреновићу и српским војницима, али је истовремено и симбол Тврђаве као војног објекта и обележава борбу за ослобођење Ниша од Турака.
Српска војска, састављена од Моравског и Шумадијског корпуса и Дринске дивизије, у борбама од 3. до 29. децембра 1877. године са јаким турским снагама у Нишу, успела је да ослободи град.
Споменик је подигнут 1902. године поводом 25-те годишњице ослобођења Ниша и прве годишњице смрти кнеза-краља Милана Обреновића.
Споменик Нишлијама вешаним поред реке
Споменик Нишлијама које су обесили Турци 1821. године налази се у центру града на левој обали Нишаве, код тврђавског моста, на месту на којем су Турци обесили покретаче устанка. Споменик је значајан документ борбе Нишлија против Турака и обележава почетак организованог отпора југа Србије за ослобођење.
Урађен је тако да својим архаичним обликом и димензијама подсећа на надгробне стреле са рељефним натписима. Правоугаоног је облика, са нешто ширим постољем и пирамидалним завршетком са крстом, постављеним на четири стуба која држе плоче на четири стране.
На једној од плоча на споменику је записано:
„1821-1913. – Епископу нишком Мелентију, проти Стојану, свештенику Ђорђу и грађанима нишким: Младену, Голубу и Радосаву који су на овоме месту oбeшeни, те мучки пострадаше трећег дана Св. Тројице 1821. г за велику српску идеју ослобођење – подиже овај споменик епископ нишки Доситеј са целокупним свештенством града Ниша“.
Споменик је свечано откривен и освештан 29. децембра 1913. године на 35-ту годишњицу ослобођења Ниша од Турака и прославе 1.600 година од доношења Миланског едикта, у присуству владике нишког светог Доситеја Васића.
Иначе, споменик је 1959. био пренет у Тврђаву због изградње кеја, а потом је враћен на исто место 1990. на дан ослобођења Ниша од Турака, 11. јануара 1990. године (по новом календару).
Спомеником је обележена делатност нишке револуционарне организације, створене 1821. године, која је припремала устанак на југу Србије. Устанике је предводио нишки владика Мелентије, а чланови покрета су били свештеници, трговци и занатлије.
До овог устанка није дошло, јер је султан послао Хусеин пашу са 5.000 Турака у Ниш да спрече устанак. Тада су ухапшене виђеније Нишлије међу којима је био нишки Митрополит Мелентије, свештеници Стојан и Ђорђе и још око 200 људи из Ниша и околине.
Када је чуо за хапшење устаника, Милош Обреновић је послао у Ниш изасланика да поздраве пашу у његово име и предају му дарове. Након посете паши, делегација је посетила и ухапшеног Митрополита Мелентија.
На основу сведочења очевидаца, четрдесет година касније, историчар Милан Ђ. Милићевић је записао да су турски чувари том приликом молили делегате кнеза Милоша да убеде владику да побегне. Када су они то покушали, Митрополит је одговорио: „Нећу такво нешто чинити! Боље да страдам ја један, него да многи народ због мојега бекства пострада“.
Егзекуција Митрополита Мелентија, свештеника Стојана и Ђорђа и угледних нишлија Младена, Голуба и Радисава извршена је на нишавском мосту са супротне стране тврђавске Стамбол-капије, где су била подигнута шест вешала.
Опис њиховог страдања забележио је Милан Ђ.Милићевић:
„Владика је ишао напред; за њим прота Стојан, па за протом она четворица. Сви беху ведри, мирни, озбиљни, као да иду на какву црквену свечаност. Владика узе свој конопац, прекрсти се, три пута га благослови па, наденувши сам себи замку на врат, рече: Сад, синци, вуците!
За тренут ока, владика мученик беше високо у ваздуху! И сви остали тако мирно одоше за својим владиком и умреше тако спокојно, тако јуначки да Извршник те крваве пресуде рече: Јазук што нису муслимани.“
Обесивши ову шесторицу, како је записано на споменику, код тврђавског моста, 13. јуна 1921, Хусеин паша је угушио устанак у зачетку. Након погубљења, остали народ који је био ухапшен, пуштен је кућама.
У вези овог споменика интересантно је напоменути да су током Првог светског рата Бугари променили плочу на споменику на којој су написали да су на овом месту „овешана пет Бугара из Ниша“.
Кнез Павле на Видовдан 1937. године открио споменик у центру Ниша
Споменик на централном нишком тргу данас представља један од препознатљивих симбола града. Споменик Ослободиоцима Ниша обележава период ослободилачких ратова против Турака, Бугара и Немаца, а као најистакнутије године овог раздобља које су обележене на споменику су: 1874. и 1877. година, период борби за ослобођење Ниша од Турака и године 1915. и 1918. као почетак окупације и ослобођење града у Првом светском рату.
Идеја за подизање овог споменика покренута је још крајем 19. века, приликом обележавања двадесете годишњице ослобођења Ниша од Турака, 1897. године, али тада није реализован првонаграђени рад на конкурсу вајара Симеона Роксандића.
Финална фаза израде споменика почела је 1933. расписивањем конкурса за „скицу споменика“ и обликовањем коначне идеје о његовом изгледу. Маја 1934. оцењивачка комисија са академиком Богданом Поповићем, архитектом Драгишом Брашованом и Момчилом Живановићем, од 23 модела и једне скице одабрала је и наградила првом наградом Антуна Аугустинчића (под шифром „Весник слободе“), вајара из Загреба, другом Ристу Стијовића, вајара из Београда, и трећом Сретена Стојановића, вајара из Београда.
У току 1935. године за председника Одбора за изградњу споменика изабран је Драгиша Цветковић, тадашњи председник Нишке општине који је са потпредседником одбора Јованом Богдановићем постигао договор да се убрзају припреме за подизање споменика са роком испоруке од 15 месеци и поставио је услов Аугустинчићу, да се постамент споменика изради од најквалитетнијег јабланичког камена и бронзе првокласног квалитета.
Аугустинчићева скулптура „Весник слободе“ откривена је и освештена на Видовдан, 28. јуна 1937. године на централном нишком тргу уз велику свечаност. Споменик је свечано, пред 10.000 Нишлија, у присуству аутора споменика Антуна Аугустинчића, открио кнез намесник Павле Карађорђевић.
Споменик на Тргу краља Милана састоји се од већег постоља са четири рељефа, која обележавају најзначајније догађаје ослободилачке борбе Нишлија под Турцима и током Првог светског рата, затим високог правоугаоног постамента у чијем је доњем делу постављен сплет фигуралних композиција ратника у борби, а на врху је борац на коњу, у природној величини, са заставом победе у руци.
Данас, овај споменик доминира централним градским тргом у Нишу који је у потпуности уређен тако да буде прилагођен његовој монументалној скулптури која је видљива из свих праваца.
Д.Илић
