Током Првог светског рата од стране саме Бугарске наша земља је претрпела бројне нападе и велике губитке у војном и људском ресурсу. Без икакве најаве, а наступајући на страни Централних сила, Бугарска армија је 1915. године напала границу са Србијом и ушла у Пиротски крај. Становништво овог дела наше земље и данас памти страхоте које су Бугари овде чинили, као и злочине над цивилима који су веома узнемирујући.
Јужни део Србије суочио се са страдањима проузрокованим Првим светским ратом нешто касније од остатка наше земље, али са много већим цивилним жртвама. Било је то септембра 1915. године, када су бугарске трупе ушле у рат на страни Немачке, Аустроугарске и Турске. Без икакве најаве рата, у ноћи између 13. и 14. октобра, бугарска војска извела је напад дуж целе српско-бугарске границе.
Са доласком бугарског окупатора, први на мети били су учитељи и свештеници из овог краја. Те трагичне 1915. године, прво је нишки владика свети Доситеј Васић, које је остао са својим свештенством и народом у Нишу, био интерниран од Бугара.
Не штедивши никога у процесу бугаризације, у првој половини новембра исте године, Бугари су мучки убили 20 свештеника са подручија Нишке епархије и једног официра. Под изговором да их терају у Бугарску на рад, из Ниша су их везане сатима терали да пешаче. Зверско убиство, а затим и спаљивање њихових тела на ломачи, догодило се у Јанкиној падини која се налази на три километара после Беле Паланке, на старом путу према Пироту.
На овом месту, пред бугарске војнике били су терани и свештеник Милија Јончић, свештеник Тихомир и још један официр, али су они успели да побегну и касније су сведочили о том страшном дану и чину.
О стравичном злочину који је преживео, свештеник Милија је рекао: „На месту Јанкина падина војници се постројише иза нас и почеше да нам пуцају у леђа. Настадоше страховито јаукање и самртни крици несрећника. Ја почех бежати уз брдо, поред мене беше један официр, а испред мене свештеник Тихомир. Сакрио сам се иза једног жбуна и ту сачекао зору.“
По његовим сећањима забележено је да су бугарски војници тела страдалих полили петролејом и потом запалили. На овом месту остала је бугарска стража од неколико војника, а све са намером да се злочин који се ту одиграо сачува у тајности.
Сличан злочин догодио се само пар дана касније и у Јелашници код Нишке Бање, а том приликом страдало је 12 свештеника, 4 официра и један учитељ. Кости убијених и у Јелашници и у Јанкиној падини, биле су пренете у септембру 1921. године у нишку Саборну цркву, где су сахрањене у заједничку гробницу.
Споменик настрадалима у масакру у Јанкиној падини
На месту где су зверски стрељани свештеници и официр у Јанкиној падини подигнут је споменик 1995. године са намером да очува сећање на овај злочин који се догодио над нашим народом. Том приликом споменик је освештао Патријарх српски Иринеј, тада владика нишки.
На њему се налазе речи: „Спомен обележије свештеномученицима, браниоцима српства, српске православне вере, српске земље, стрељаним 12. новембра 1915. године од бугарских окупатора, као упозорење наступајућим генерацијама православних верника, да се никада више не убијају већ да се помажу и живе у слози и љубави.“
Споменик је изграђен у виду заравњене пирамиде са металним крстом на врху. Изливен је од бетона и споља је обложен каменим плочама. Налази се поред пута, на месту Јанкина падина до које води стари пут за Пирот, на непуних три километара од центра Беле Паланке, у близини села Кременица.
И.Терзић
