Удружење „Кајмакчалан“ ради на идентификацији сахрањених српских војника са жељом да се пронађу потомци погинулих ратника и пружи информација о месту где је њихов предак сахрањен. О свом личном искуству на проналажењу гроба члана фамилије причаће један од учесника предавања.
Сви посетиоци промоције добиће списак са именима погинулих српских ратника чији су гробови идентификовани, а који су рођени на територији Ниша, Прокупља, Пирота, Лесковца, Врања тј. са југа Србије. Овај списак има за циљ да постакне потомке да покушају да пронађу гроб свог претка или ако им је неко од имена познато да потомке упуте на Удружење.
Посетиоци ће добити и анкетни лист да попуне податке о свом претку о коме желе да сазнају место сахране и чланови Удружења ће им доставити тражене податке ако таквим располажу.
Сваке године у првој половини септембра, удружење „Кајмакачалан“ организује одлазак у Македонију са задатком да пронађе и очисти гробља која су заборављена и препуштена зубу времена и попишу свe податке који се буду могли очитати са споменика.
И ове године, удружење наставља традицију и организује одлазак у Македонију, у термину од 8. до 15. септембра, а сви који желе да раде са члановима удружења „Кајмакачалан“ су добро дошли да са придруже, а о условима и програму саме акције могу да се информишу на овом предавању.
Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакачалан“ поседује спискове сахрањених за већи број гробаља на овој територији (архив Југославије).
Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакачалан“
Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакачалан“ је јединствено удружење грађана које се волонтерски бави проналажењем и чишћењем српских војних гробаља на територији данашње републике Македоније (област Мариово) односно на простору где је био солунски фронт.
Борбе које је српска војска водила на Солунском фронту, од лета 1916. до јесени 1918. године, довеле су до великих губитака. Страдалo je преко 9.000 војника и официра.
Погинули војници и старешине сахрањивани су непосредно иза борбене линије на такозваним „пуковским гробљима“, без сандука, са дрвеним крстачама. На крстачама су уписивани лични подаци сваког појединца (чин, име и презиме, јединица).
Умрли рањеници и болесници у пољским болницама и завојиштима, сахрањивани су у местима где су биле те установе.
Већина гробаља на овом простору су махом настала током борби 1916. године. После освајања Кајмакчалана и ослобођења Битоља успоставља се слободна територија од 1600 квадратних километара на линији с. Снегово, с. Градешница, врх Сокол. На овом простору у скоро сваком селу постоји гробље српских ратника.
После пробоја Солунског фронта 1918. године српска војска муњевитом брзином ослобађа своју земљу. Србија, овенчана славом, жртвује своју самосталност ради виших циљева и заједно са Хрватима и Словенцима формира Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У тој заједници заборављају се интереси Србије. Заборављају се и српска војничка гробља на својој територији (данас у Македонији).
Након завршетка рата, гробља (око 250) која су се налазила на територији Грчке су есхумирана, а кости пребачене на Српско војно гробље на Зејтинлику.
Српска војничка гробља и гробови из Првог светског рата расута по падинама планине Ниџе у Републици Македонији падају у заборав. Српски јунаци који су у крвавим биткама на Солунском фронту дали своје животе за слободу отаџбине леже у туђој земљи у бестрагији заборављени од оних којима су слободу подарили. Да ли су то они заслужили?
Према списковима из 1921. године (архив Југославије), постојало је 81 гробље на којима је било од једног до 684 сахрањених, скоро 4000 појединачних војних гробова расутих на падинама планина Ниџе.
Стање српских војних гробаља на овом подручју било је толико лоше да горе не може бити. Гробља су зарасла у трње, дивље дрвеће и шибље, и нека је немогуће било наћи без помоћи локалног становништва, махом ловаца и чобана.
Многа гробља се више и не могу пронаћи. То су она која су на хумкама имала само дрвену крстачу. Дрвене крстаче су одавно иструлиле и траг гробља се изгубио. Гробови који су имали металне крстаче још се могу пронаћи, али без података чији је, јер на металним крстачама нема никаквих података.
Надгробне споменике од камена, клесали су сами ратници у периоду 1917. и 1918. године „жив за погинулог друга“. На неким споменицима пише да споменик подиже родбина, али таквих има мало.
На свим српским војним гробљима надгробни споменици су махом пали на земљу. Ограда од бодљикаве жице и дрвених стубова одавно нема. Срећу се остаци бодљикаве жице у малим парчићима, док су већи део мештани искористили за ограде око својих домаћинстaва.Много деценија је прошло од завршетка Првог светског рата, а ова гробља нико није обилазио нити чистио.
Сва ова гробља, су гробља српских јунака. Нажалост, нема тачне евиденције ко је сахрањен и колико њих је сахрањено на овим војним гробљима.
В.Н.
