Печалбарским занатима бавили су се људи који су у потрази за послом одлазили у друге крајеве. Сезонске, углавном грађевинске, послове у туђини радници су обављали од пролећа до јесени, када су се са скромном зарадом враћали кући. Печалбарски занати за накнаду били су: дрводељство, зидарство, кожарство, грнчарство, црепарство и каменорезачки занати.
Кнез Милош Обреновић је упутио писмо 1835. године Стевчи Михаиловићу, у коме је нарочитио похвалио пироћанце печалбаре: „Одмах ће нам од потребе бити за построеније зданија повеће число маистора дунђера; зато вам писмом овим и препоручујем да објавите тамо по Пироту и по нишевско и преко пријатеља ваши да где год би се дунђера налазило да овамо на посао и то настојте да што год се више може да ми отуд маистора дунђера добавите“.
Дунћери су били најамни радници на грађевинским пословима. У време турака дуђери су углавном градили џамије и куће у околини Ниша и Врања, да би се по ослобођењу од турака дунђерски занати проширили све до Београда.
