Док се од Београда до Ниша путовало колима више дана, кнез Милан је обарао рекорде у брзини. Слободан Јовановић пише да се тај пут прелазио за пет до шест дана. Живан Живановић наводи да је било потребно најмање – три дана.
Забележено је, међутим, да је кнез Милан почетком јуна 1878. овако путовао за Ниш. Из Београда је бродом стигао у Смедерево у 6,30 часова изјутра. Наставио је колима. У Јагодини је био у 11,30, у Ћуприји у 12, у Ражњу у 15, у Алексинцу у 15,30 и у Нишу је био већ у 17,45 часова. Успут је стално мењао коње.
Други пут 1. септембра исте године пошао је из Београда у 5 часова изјутра, а у Ниш је стигао у 19,30.
У „Политичкој историји Срба“ Живан Живановић тим поводом пише: „То је била брзина споријег железничког воза. Ова два Кнежева путовања учинила су оправдано необичну сензацију и окренула тумбе појмове и о времену и о простору путовања са ондашњим подвозним средствима. Од Београда до Ниша има 240 километара.“
Све ово је из основа изменила изградња железница у Србији. На то је Србија била обавезна према споразуму потписаном 8. јула 1878. у Берлину са Аустро-Угарском. Та иста обавеза потицала је и са Берлинског конгреса. Најважније је било да се изгради железница, која ће аустро-уграске пруге везати са турским.
Влада Јована Ристића није избегавала ову обавезу, али је тражила мало времена док се не среди бар донекле велики државни дуг настао огромним трошковима за време два рата.
(словојуга.срб)
