Александар Милојевић, познати српски глумац 19. века, почео је као аматер у путујућем позоришту Михаила Димића, али захваљујући својој преданости и љубави према глуми, постао је један од најбољих глумаца свог времена. Као велика инспирација за њега био је глумац Тоша Јовановић, кога је упознао док је наступао у путујућем позоришту, а касније га је и подучавао у Народном позоришту у Београду. Иако није имао формално образовање у глуми, Милојевић је постао препознатљив по детаљној студији својих улога и импресионирао публику и колеге својом преданошћу и љубављу према позоришту.
Глумачки печат нове нишке позорнице
Милојевић је почео да наступа још 1881. као аматер у путујућем позоришту Михаила Димића, где га је приметио управо Тоша Јовановић. Тоша га је позвао у Београд како би га припремио за наступе на позорницама престонице, али Александар, иако рођен у Београду, убрзо се вратио путујућим дружинама.
Од 1885. до 1888. године, Милојевић је глумио у новосадском Српском народном позоришту. Лист Стражилово је писао о њему као о почетнику који је већ далеко одмакао у својој вештини. Од 1888. до 1893. године, био је члан тада најбољег путујућег позоришта, под управом Ђуре Протића, а од јула 1893, са супругом Зорком, наступао је у нишком Синђелићу као глумац и редитељ.
Милојевићу су највише одговарали озбиљни и ауторитативни ликови, чувари реда и закона, затим комични и трагични старци. Био је препознатљив по детаљној студији својих улога, веома педантној обради у костиму, масци, говору, мимици и кретању. Публику и колеге је импресионирао својом љубављу и преданошћу, којима је превазилазио недостатак формалног глумачког образовања.
Нишко позориште „Синђелић“ постало расадник талентованих глумаца
Александар Милојевић је оставио највећи траг као управник, редитељ и глумац нишког позоришта Синђелић. Био је познат као изузетан организатор и педагог у нишком позоришту, где је утицао на развој младих талената.
Доласком на чело Синђелића крајем 1893. године, Милојевић је започео значајан период успостављања, развоја и афирмације нишког позоришта, чији је углед подигнут до највишег нивоа. То је привукло глумце са различитих страна – са већих сцена, из путујућих позоришта, али и почетнике који су тек почели да се уче вештини и да је усавршавају пре ступања у веће позоришне ансамбле.
Нишко позориште је током деведесетих година до Првог светског рата, а и касније, постало расадник добрих глумаца који су затим деценијама заузимали угледна места на првим српским сценама.
Милојевић је постигао велики успех код публике када је приказао своју глумачку вештину у улози Лудвика XI која је изазвала дивљење.
И.С. / Д.И.
