Војна болница у Нишу спада у најстарије и најугледније медицинске и војне установе у Србији. Од времена њеног оснивања до данашњих дана прошла је трновит пут кроз девет ратова. У кругу болнице подигнут је јединствен ратни меморијал који су сами лекари подигли својим пацијентима и један је од три меморијала који обележавају славну прошлост ове медицинске установе.
Велика стална војна болница, касније Моравска стална болница у Нишу, основана је 22. јануара 1878. године (11. јануара по старом календару), наредбом Врховне команде српске војске, само недељу дана након ослобођења Ниша од Турака и на предлог начелника Санитета српске војске др Владана Ђорђевића.
Спомен биста пуковника доктора Владана Ђорђевића
Поводом 90-те годишњице од његове смрти, 2020. године, у кругу болнице је на средишњем простору код главног улаза, откривена биста пуковнику доктору Владану Ђорђевићу, начелнику санитета, оснивачу Војне болнице у Нишу. Идеју за постављање бисте на централно место у кругу Војне болнице покренуо је годину дана раније нишки архитекта Хаџи Иван Реди, а сама биста је дело вајара Мирољуба Костића.
Владан Ђорђевић био је најпре војни лекар и шеф хируршког одељења српског војног санитета, а од 1873. године обављао је и дужност личног лекара кнеза Милана. За време Првог и Другог српско-турског рата постављен је на место начелника санитета Јужноморавске дивизије (1876), односно Врховне команде (1877).
Оснивач је и Српског лекарског друштва (1872) и Црвеног крста Србије (1876. године). Након што је напустио лекарску струку, био је и градоначелник Београда (1884-1885), затим министар просвете и црквених послова, посланик у Атини (1891-1894) и тадашњем Цариграду (1894-1897), председник Краљевске владе и министар иностраних дела (1897-1890. године).
Јединствен споменик – Спомен пирамида
У годинама развоја српске кнежевине развијала се Моравска војна болница, да би током балканских ратова ова болница имала улогу централне позадинске болнице. Рањени и болесни који су умирали у Војној болници сахрањени су у близини, у подножју Делејског виса, где је касније формирано војничко гробље.
И само што је Србија изашла из балканских ратова, надвила се нова опасност. Србији је објављен рат од Аустроугарске монархије, а ултиматум је тадашњем председнику Владе, Николи Пашићу, стигао баш у Ниш.
Ниш је од јула 1914. године постао ратна престоница Србије, а већ у августу у нишкој Војној болници је било преко 7.000 рањеника са фронта и како се испоставило, оболелих од тифуса. Међу њима, трећина су били аустријски војници заробљени у Колубарској бици, који су осталим болесницима у болници пренели тифус, проузрокујући тако епидемију и масовну смртност.
Током ове епидемије пегавог тифуса у Првом светском рату, у Војној болници било је ангажовано 988 здравствених радника, од којих је њих 552 било оболело, а 58 умрло. Ниш се тада називао „град смрти“ и многе међународне мисије су допремиле медицинску помоћ у Ниш.
Управо је тадашњи управник болнице, др Владимир Станојевић, који ће исте године кренути са „покретном болницом“ у албанску голготу, тражио да се умрлим ратницима подигне споменик у болничком кругу.
Тада је настао јединствен споменик, који су изградили војници, болничари и управа болнице, ратницима умрлим у Војној болници од рана и тифуса. Спомен-пирамида откривена је 24. маја 1915. године на улазу у болницу испред управне зграде, а осветио је у јуну исте године владика нишки Доситеј.
Накнадним записом у доњем левом углу зарубљене пирамиде у малтеру пише: „Овде су пали за Отаџбину 1912-1919.“ Спомен пирамида је посвећена свим страдалим ратницима у Војној болници за време балканских ратова и Првог светског рата.
Ограду око споменика чине осам стубова на којима су четири кугле и четири камене посуде за цвеће. Стубови су били повезани ланцима који су уклоњени, а уместо њих постављена је жива ограда.
Спомен соба српског војног санитета
У албанску голготу као једина српска санитетска формација, Моравска болница је са целокупним својим персоналом и са 500 младих регрута – болничара пошла 22. октобра 1915. године, заједно са краљем, српском владом и народом. Стигла је до острва Видо 21. јанура 1916. године, на коме је одмах отпочела са извршавањем својих племенитих задатака.
Повлачење од Ниша је кренуло ка Приштини са онолико материјала и хране колико је могло стати у свим колима. У Приштину је стигла првог новембра, затим у Призрен 5. новембра, a због бугарског надирања Моравска болница је 18. новембра већ била на путу ка Пећи.
Тамо добија команду за повлачење ка Скадру и болница се поделила у два дела. Пешаци-болничари, и стари и млади, пошли су преко Ругова ка Андријевици. Други део је утоварио резерве лекова и најпотребније инструменте са нешто хране. Они су пошли по слабом путу преко Жњеба и Рожаја, а затим преко Берана и Андријевице, с тим да се са првом колоном састану у Подгорици. Састали су се 28. новембра, али је друга колона стигла и без волова и без кола јер је све пропало у тешком прелазу преко Жљеба.
У Скадар је Моравска стална војна болница стигла 3. децембра и одмах је почела свој рад. Ипак, Скадар напушта 7. јануара 1916. године и креће преко Драча, да би пре свих стигла 21. јануара на Крф где ће на острву Видо поставити санитет и прихватити српске војнике. Тадашњи управник Војне болнице био је др Влада Станојевић.
У тешким условима код исцрпљених и рањених војника смртност је била велика, а њихово сахрањивање се није могло организовати на каменом земљишту острва Видо па су их спустали у морске воде око самог острва. Тако је настала „Плава гробница“.
У пролеће 1916. године људство болнице је упућено у санитетске формације јединица српске војске ради припрема за пробој солунског фронта и ослобођење Србије. По ослобођењу Ниша 12. октобра 1918. године, Болница моравске дивизије наставила је са радом на својој старој локацији.
Крајем 1918. и почетком 1919, Војна болница у Нишу била је сабирни Здравствени центар. Многи војници који су умрли у овој болници сахрањени су на српском војничком гробљу.
У знак сећања на овакав подвиг, а поводом обележавања сто година од почетка Првог светског рата 2014. године, отворена је спомен соба у којој су изложене успомене Војне болнице од 1878. године до данас, као једине српске санитетске формације која је прошла голготу Албаније са својом војском и народом.
Истим поводом, на згради спомен собе откривена је спомен-плоча посвећена особљу некадашње Моравске сталне војне болнице и руских санитетских мисија које се бринуло о рањеницима и оболелима у Првом светском рату.
Д.Илић
