На скупштини устаничких старешина 1805. године одржаној у Смедереву јавно је објављено ширење устанка на све суседне турске територије. Ослањајући се на сопствене снаге, предвођени Вождом Карађорђем, устаничке трупе су се шириле и организовале како би турски напад дочекали спремни. Почело се са затварањем и обезбеђивањем свих праваца могућег продора Турака, како би се заузеле чвршће позиције за одбрану.
По Карађорђевом наређењу, на пола пута између Алексинца и Ражња, између села Вукашиновца и реке Мораве, на месту које затвара пролаз царским друмом и долином Јужне Мораве, почело се са изградњом утврђења за одбрану.
Изградњом Делиградског утврђења руководио је искусан официр и градитељ капетан Вуча Жикић, аустријски фрајкор и добровољац у српској војсци.
Уз помоћ народа, војника и устаничких војвода за веома кратко време изграђено је чврсто утврђење у облику правоуглог троугла са четири бастиона за топове и две гвоздене капије. Било је ојачано високим кољем, дубоко побијеним у земљу, и косо постављеним ка спољашњој страни, а шест помоћних шанчева распоређених бочно око утврђења додатно су онемогућавали његово заобилажење. Унутар шанца била су подземна склоништа за војнике са коњима, покривена са два реда балвана. Снажно и осигурано утврђење устаници су назвали Делиград или Јуначки град.
Прва провера издржљивости Делиградске тврђаве догодила се 16. јуна 1806. године, када је под вођством румелијског паше Ибрахима 50.000 турских војника кренуло у напад. Међу добро наоружаним турским војницима налазили су се и арнаутски плаћеници (башибозуке) из Албаније и са Косова и Метохије.
Неколико недеља трајали су напади турске војске на Делиград. Предвођени војводом Петром Добрњцем срспки устаници успешно су одолевали и одбијали нападе уз минималне губитке.
Истовремено са борбама око Делиграда, на другом крају Србије, у Мачви, водила се још једна велика битка. Вођени командом Кулин-капетана 45.000 турских војника је у Србију прешло из Босне, преко Дрине. Карађорђе их је са 5.000 војника спремно дочекао. Битка на Мишару, одиграла се 1. августа 1806. године и била је велика победа устаника и њихових старешина, пре свега Вожда Карађорђа, поп Луке Лазаревића и браће Ненадовића.
Одмах након победе на Мишару, Карађорђе се упутио на југ да помогне Петру Добрњцу код Делиграда.
Ибрахим паша, свим снагама ударио је на Делиград из три правца. Иако ојачан придошлом војском, није успео да савлада утврђење и принуђен је да тражи примирје које је закључено 2. септембра 1806. године. Турци су се након пораза повукли у Ниш.
Још један значајан покушај турака да заузму Делиград догодио се на Ускрс 14. априла 1807. године. Мислећи да су срби заокупљени прославом празника, 6.000 турских војника предвођених Али-пашом кренуло је на утврђење. Три пута мање устаника (око 2.000) спремно их је дочекало и потукло. У току осматрања повлачења поражених турака, на бедему тврђаве рањен је капетан Вуча Жикић, градитељ Делиграда. Устаници су га пренели у манастир Св. Роман на лечење али није издржао. Сахрањен је у кругу манастира поред једног од улаза у цркву.
Шанчеви делиградског утврђења до данас су само делимично сачувани. Погинулим српским и руским војницима у српско-турским ратовима подигнута је спомен црква са костурницом посвећена Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, у којој су сахрањени посмртни остаци. Црква је грађена од 1933. до 1935. године. Један од ктитора био је и краљ Александар I Карађорђевић, а цркву је 12. маја 1935. године осветио владика нишки др Јован Илић.
Д.И.
