Нишка буна почела је 5.априла 1841. године, мада неки историјски извори наводе да се тај догађај од великог значаја за слободарски дух југа Србије догодио 6. априла.
Први устанак против Османлија после више од четири века владавине у овим крајевима назива се и Милојева и Срндакова буна. Све је кренуло из села Каменица односно Матејевца код Ниша, а проширило се на Лесковац, Власотинце, Пирот, Топлицу и Врање. Угушена је у крви уз велики број свирепих убистава.
Догађаји који су претходили буни
На територији Нишког санџака, који су сачињавали раније Нишки и Лесковачки пашалук, управљао је Мустафа Сабри-паша, човек неписмен, суров и велики непријатељ хришћана.
Његов негативан пример деловао је и на његове потчињене органе. Као непосредни повод устанку наводили су се превелики турски зулуми и пљачкање нарочито сеоског становништва, што се све стављало на терет тадашњем нишком гувернеру Мустафа Сабри-паши и његовом управном апарату.
Устанак избио због зулума и пљачкања села
За центар устанка у нишком крају узима се село Каменица. Устанак је објавио угледни сеоски домаћин и трговац Милоје Јовановић, један од двојице ранијих коцабаша за Нишку нахију, организатор устанка, човек веома популаран у народу на ширем подручју Нишког ејалета.
По претходном договору са предводницима из других предела и нахија, устанак је одмах избио и у већем делу Прокупачке, Пиротске и Лесковачке нахије и у северном делу Врањске нахије. Као нахијски и помесни предводници устанка били су: Никола Срндаковић-Срндак из Горњег Душника у Заплању, Стојан Чавдар из Великог Крчимира у Заплању, Станко Атанацковић Бојаџија из Власотинца, поп Симон из Лесковца, поп Ђорђе Јанковић из Пољанице, Стаменко Ђокић из Јастрепца, села у Грделичкој клисури, Сава Божиновић из Врања, Младен Белопаланчанин, бивши буљубаша Карађорђев у Првом српском устанку, Јеленић у Пиротској нахији итд.
У подигнутим крајевима устаници су уништили или протерали све представнике турске власти, овладали су свим пограничним турским караулама на српској граници (према Сврљигу, на Грамади и на Јастрепцу) и ослободили сву територију преко Топлице и на десној обали Јужне Мораве: нишку котлину, Заплање, Белу Паланку, Темску и Висок, Коритницу, Лужницу, Власотинце, Црну Траву, Власину, Грделичку клисуру, затим Добрич, доњу Јабланицу, лесковачко Поречје, Пољаницу, Масурицу и делове врањске Пчиње и Знепоља. Даље у Бугарској, устанак се распламсао у Загорју са Белоградчиком и Берковицом, и на целу видинску и ломпаланачку нахију.
Услед оваквог, скоро јединственог настанка и развоја устанка, нишка Тврђава се нашла опкољеном, Лесковац је био одсечен, а Пирот непосредно угрожен. На овако пространој територији на оружје се дигло око 18-20.000 људи.
Слом устанка
У првих неколико дана, пошто је избио, устанак је био успешан. Он је, међутим, кратко трајао. Избио је пре раније договореног времена, него што су то устаничке вође обећале српској влади. Кнез Михаило, млад и неискусан, затечен изненадним устанком, објавио је неутралност Кнежевине Србије посебном Прокламацијом, очекујући притом даљи развој догађаја и могуће посредовање руске владе. У сваком случају рачунало се на дуготрајније деловање устанка.
На позив Мустафа Сабри-паше, турским снагама у опкољеном Нишу, кренули су у помоћ најпре башибозучке дружине Арбанаса из Топлице и горње Јабланице, убрзо и коњички одреди врањског и приштинског паше, а Порта је наредила и видинском и скопљанском паши да крену на побуњенике свога подручја, а затим и на Ниш.
До правих битака дошло је пред Власотинцем, где је било окупљено три хиљаде устаника, затим код Еминове Кутине у Заплању и у Каменици где је, после веома снажног отпора, погинуо Милоје Јовановић са бројним браниоцима. У покореним крајевима, нарочито у пределима организованог отпора и већих турских погибија, Турци су завели веома окрутне одмазде, прогоне, пљачке и убиства.
Тада су била спаљена или порушена, пошто су најпре била опљачкана, 224 села, а преко 11.000 лица пребегло је преко границе у Србију, са великим бројем крупне и ситне стоке и вреднијим покућством.
Тада су Турци покушали да силом врате избеглице, али су српске оружане снаге чврсто запоселе границу, прихвативши избегло становништво. У Србију је пребегао и велики број устаничких вођа.
[templatic_contentbox type=“normal“ title=“Извештај о нишкој буни“]Последња, из контуираног отпора народа Ниша и околине, током четврте и у првој половини пете деценије XIX века, била је Нишка буна 1841. године, која по својим димензијама, по својој организацији и по жртвама, представља најзначајнији покрет, не само Ниша, већ и читавог југа Србије, против Турака.
Један од већег броја сачуваних извора о нишкој буни је извештај из Алексинца од 16. априла 1841. године, којим се обавештава Попечитељство унутрашњих дела Србије о гушењу буне и о турском терору над становништвом нишких села, који је потом уследио. Према овом извештају, нишки паша је угушио буну тако што је „из Арнаутлука око 800 Арнаута довео и 13 овог месеца (априла) удари с топови на христијански логор, кој се био станио између села Каменице и Матевца, и у кратко време поменута два села у пра(х) и пепео обрати, од куд народ нахие нишевачке ома у бегство се да, кој (ј)е жив остао, а неки Мило(ј)е Ј(овановић), као њихов предводитељ затвори се у неку кулу, од прилике с 20 друга, ко(ј)и сви ту погину.“ Глава Милоја Јовановића, вође Нишке буне, пренета је у Ниш „и на ћуприји нишевачкој на колац постављена“.
У другом делу извештаја дају се подаци о турском терору. Истиче се најпре да, робие пак ко(ј)е могло до границе одбећи то (ј)е све са живим малом (мал = имање, живи мал = стока) и њи(х)овим у Ниш отерано“, а потом се додаје да су Арнаути следећег дана, 14. априла „заишли од села до села и иста ватри предавали тако, да у нахији нишевачкој више од 5 села која су неупаљена остала, нема, и ово се све од плота (границе) нашега очима видети могло“.
На крају извештаја потенцира се „да су нахије пиротска и лесковачка, као и предпоменута, пусте остале.“[/templatic_contentbox]
М.С.
