Акција комуниста на југу – Искра нишке слободе

Скојевац Александар Војиновић из села у околини Ниша 3. августа 1941. напао је бомбом хотел у којем су били смештени немачки официри. Како би лакше побегао бацио је још једну бомбу, али том приликом нико није био повређен. Велико јунаштво које је показао у својој акцији остало је урезано у историју Ниша, а између осталог и на спомен-плочи која је постављена на хотел Парк.

Важност хотела Парк огледа се у томе што се овде одиграла прва партизанска акција изведена у Нишу 1941. године. Хотел је саграђен 1937. године према пројекту београдског архитекте Александра Секулића, за познатог нишког трговца Живка Стојиљковића. Важио је за један од престижнијих нишких хотела у међуратном периоду.

Током Другог светског рата је коришћен за смештај немачких официра, јер је са својом позицијом у строгом центру града био веома удобно место за њихов смештај. У просторијама ресторана у приземном делу хотела, официри су често организовали вечере и забаве, а управо због тога хотел је био погодан за напад на мету, тј. немачке официре.

Нападач је био Александар Војиновић, рођен је 1922. године у селу Мирница, био је ученик Пољопривредне школе у Прокупљу, а 1941. године имао je свега 19 година. Није успео да ступи у Краљевску војску Југославије у Априлском рату, након чега је био веома разочаран. Њега је за задатак напада на немачке официре врбовао професор Радош Јовановић Сеља, који је са Конрадом Жилником и Разуменком Петровић Зумом, организовао акцију.

У Ниш је стигао 1. августа да би се упознао са тереном. Са собом је имао две бомбе и револвер. План акције је предвиђао да млади револуционар баци бомбу на немачке официре увече када сала хотела буде пуна. Са собом је имао две бомбе и револвер. Напад на немачке официре извео је 3. августа 1941. године у 20 часова и 20 минута. Прву бомбу је бацио у велику салу, а приликом бекства бацио је још једну на оне који су кренули у потеру за њим и она никога није повредила.

Атентат на немачке официре, КПЈ је искористила у пропагандне сврхе преувеличавајући стваран број страдалих војника и официра. Из извештаја Специјалне полиције града Београда, сазнајемо да је стварни биланс страдалих особа био 3 официра и службеница поште Берта Дотерман, док је известан број официра био рањен. Млади Александар је своја патриотска осећања исказао нападом на немачке официре. Помогнут од стране КПЈ извео је прву акцију отпора окупатору у Нишу која је одјекнула широм поробљене Југославије“, за Слово југа говори историчар Никола Миловановић.

На првој спомен плочи постављеној на фасаду хотела 1948. године писало је:

„Један од првих партизана нашег краја, по налогу своје Партије и народа, бацио је августа 1941.г. бомбу насред сале ове зграде, уништио 30 немачких официра и више њих ранио. Бежећи са места догађаја, он је бацио на фашистичке официре и војнике још једну бомбу и испалио неколико метака из револвера и успео да улицом 7. јули, Орловића Павла, а затим Јеронимовом, оде и поднесе извештај о извршеном задатку.“

Плочу је поставио Савез учесника НО рата-Ниш, на дан почетка рада V конгреса КПЈ – 21. јула 1948.

Спомен плоча је настала 1948. године када је сећање на рат још увек било свеже и када се на акције партизанског покрета гледало пристрасно и из романтичног угла. Данас можемо закључити да једна бомба није могла усмртити 30 официра. Ипак то не умањује значај догађаја и херојски чин Александра Војиновића“, истиче Миловановић.

Након атентата Александар је успео да побегне и прикључи се партизанском одреду на Пасјачи. Са њима је остао до 1942. године када је заробљен и одведен у логор Алтенбах у Аустрији, међутим, бекством из логора ипак је успео да се домогне слободе. Пут га је водио у Словенију, где је ступио у партизански одред на Похорју. После рата је радио у Официрској школи у Сарајеву и био професор Више војне академије ЈНА у Београду. Од 1974. до 1979. године био је амбасадор СФРЈ у Етиопији, а преминуо је 1999. године у Београду.

У славу ове акције подигнута је скулптура под називом „Искра слободе“, која заузима централно место у градском парку 7. јули. Аутор споменика је Војин Стојић, вајар из Београда. Његов рад је добио прво место на конкурсу за избор споменика. Израдио је рељеф са текстом и скулптуру.

Спомен плоча са рељефом је постављена на хотел 1986. године. Рељеф представља експлозију бомбе, а скулптура представља стакло хотела Парк у коме је Александар Војиновић бацио две ручне бомбе 1941. године, убивши и ранивши официре немачког Вермахта.

На новој спомен плочи која је заједно са рељефом постављена на хотел Парк 1986. године налази се текст:

„На овом месту у окупираном граду револуција је проговорила херојским подвигом скојевца Александра Војиновића, који је 3. августа 1941. године ручним бомбама усмртио и ранио више фашистичких официра, извршавајући задатак Окружног комитета КПЈ Ниша, Грађани Ниша“.

Око скулптуре „Искра слободе“ у парку 7. јули се налазе шест бисти народних хероја: Филип Филиповић, Станко Пауновић, Филип Кљајић, Сретен Младеновић Мика, Мија Станимировић и Конрад Жилник.

Биста Сретена Младеновића Мике

Биста је је откривена 1. маја 1971. рад је вајара Николе Антова из Ниша. Сретен Младеновић рођен је у Крагујевцу 1916. године. Завршио је војно техничку школу у Крагујевцу након чега се одселио у Београд где је радио у Фабрици мотора у Раковици и уписао Машински факултет.

Био је члан КПЈ од 1938. године. Организовао је велики штрајк радника 1940. године, у Фабрици мотора, након чега је отпуштен. Због ширења идеје комунизма ухапшен је и два месеца је био у београдском затвору, а три у Мостару. Када је почео Други светски рат одлази у Ниш.

Августа 1941. учествује у формирању Озренског и Топличког одреда. У јануару 1942. прелази у Топлицу. У борбама на на вису планине Видојевице, код села Ргаја близу Прокупља, ухваћен је и убијен 12. априла 1942. године. Проглашен је за народног хероја 1953. године.

Биста Филипа Кљајића Фиће

Биста је откривена 2. маја 1954. године, а рад је вајара Александра Шакића. Рођен је у Тремушњаку у Хрватској 1913. године. Био је обућарски радник. Од 1936. члан је КПЈ. Више пута је хапшен због комунистичких идеја.

У Нишу је боравио у периоду од 1937.-1940. године, и заједно са Ђуком Динић и Конрадом Жилником организовао штрајк кожарских радника. Био је члан Главног штаба за Србију и политички комесар прве пролетерске бригаде. Погинуо је од залуталог метка око Зворника 1943. године. Проглашен је за народног хероја 1944. године.

Биста Станка Пауновића

Биста је откривена 14. октобра 1959. године. И њен вајар је био Душан Николић. Станко Пауновић је рођен у селу Брестовац близу Неготина 1907. године. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у Неготину. У Ниш долази 1924. године где похађа Машинску железничку школу.

Од 1926-1929. године, био је радник Железничке радионице. У КПЈ се учланио 1926. године. Био је организатор скојевског покрета у Нишу због чега је ухапшен и осућен на 16 година затвора. Године 1941. успео је да побегне из митровачког затвора и придружио се партизанима на Фрушкој Гори, на којој гине 1942. године. За народног хероја проглашен је 1943. године.

Биста Филипа Филиповића

Рођен је 1878. године у Чачку. У Београду је започео студије математике а завршио их у Петровграду у Русији. У Русији је 1902. године постао члан Руске социјалдемократске партије. У Србију се вратио 1912. године где постаје члан Српске социјалдемократске странке.

Први светски рат провео је у интернацији у Бечу. У Краљевину СХС се вратио 1919. године и учествовао у стварању Социјалистичке радничке партије Југославије. Партија 1920. године мења назив у КПЈ, а Филип постаје секретар Централног партијског већа.

Након забране рата Комунистичке партије Југославије био је осуђен на две године затвора које је издржао у Пожаревцу. У емиграцију одлази 1924. године, а 1938. године бива ухваћен и убијен у Москви за време Стаљинових чистки.

И.Терзић