На данашњи дан, 17. априла 1919. године у селу Житни поток код Прокупља, у засеоку Симоновце, рођен је један од најталентованијих српских сликара Божа Илић, творац највеће слике у Нишу „Бој на Чегру“.
То је монументално дело, слика великих димензија од 6,5 x 3,5 метара. За тему има херојство Стевана Синђелића у једној од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.
Слика, која данас краси необичну „галерију“, велику салу за суђење у Вишем суду у Нишу, није непосредно наручена за објекат у коме се сада налази.
„Слика је настајала између 1953. и 1954. године. Та слика није непосредно наручена за овај објекат. Помало је „шетала“. Предвиђено је било да буде у згради Бановине, којој се у то време налазило средиште среског начелства, али је процењено да непоновљиво добро стоји баш у тој сали, сада Вишег суда у Нишу. То је велика слика која заслужује баш такав третман и толико доброг светла“, прича Миодрад Даја Анђелковић.
Заслугу за то што се слика налази у згради нишког Суда се везује за великог Божиног пријатеља – судију и професора права др Димитрија Кулића, који се „старао о Божи као о свом рођеном брату“ а за ког сликар Даја Анђелковић каже да је један од највећих колекционара дела Боже Илића.
Према речима овог познатог сликара и културног радника Ниша, док је Божа Илић радио слику, сваког јутра комплетно руководство среза је пре јутарње кафе долазило да види како „мајстор“ напредује са сликом. Обично би га питали:
„Божо бију ли се?“
Он би им одговорио:
„Тек је почело, али се бију, док дође до краја биће крви до колена, на крају има да буде стотину мртвих“.
„Има крви на слици. Додуше не до колена, али има до чланака“, прецизира Анђелковић, и додаје да „на слици има много сабљи, копаља и одсечених глава“.
„Слика је конципирана на класичан начин, жива је, усталасала, са много детаља. Оружје носи читав унутрашњи ритам. Композицијски гледано „вуче“ на Учела. Има и елемената Веласкезове слике „Предаје Бреде“. Завршава се ритмом који се среће код Ежена Делакроа, али још више има додира са Теодором Жерикоом, и то не по атмосфери него по композицији. То је један романтизам, класичан сликарски поступак“, објаснио је Анђелковић.
Сликана је „једином могућом техником – комбинацојим темпере и уља“, поступком који је практикован од како су Јан Ван Аик и његов брат Хуберт сликали. Техника, симбиоза темпере и уља, је због брзине сликања али и других технолошких предности била најбољи избор за сликање једног таквог великог дела као што је слика „Бој на Чегру“. Посебно што је Божа могао да слика на било каквој подлози јер је основни пигмент, без штриковања, есенцијални, најквалитетнији. Веома је држао до тога да све буде „de lege artis“.
„Емулзионоу темперу са уљем, између осталих користио је и Рубенс“, објашњава Миодраг Анђелковић и додаје да је тај образац сликања поставио Пикасо и то сликом „Герника“. Код сликања историјских тема такво сликање не може се заобићи.
Кроз разговор, Даја Анђелковић каже много лепих речи за сликара Божу Илића и сматра да је нишки сликар имао „нешто од Пикасовог талента“, да је Божа Илић све слике имао у малом прсту и да је био врстан познавалац историје уметности.
„Божа је од једног сеоског дечака који је у адолесцентним годинама добио упалу мозга и од тога изгубио моћ говора, мада не потпуно, оглувео, па ипак досегао висине великих уметника. Помажући у свом родном месту када су осликавали цркву, мешајући боје, и радећи многе послове, учио је и сликарски занат, јер сликарство је уметност у коме има много занатских елемената.“
Божи није требало времена да узри као сликар. Он се родио зрелим сликарем. Велики поштоваоц Божиног сликарства и његов учитељ Мило Милунович, код кога је он непосредно после рата уписао мајсторску радионицу и то без завршене академије, је рекао: „Шта тебе Божо имам ја да учим, учићеш ти мене“.
Према његовим речима, у поратном времену ударна партијска дужност била да се подигне ниво грађанске културе и са тим циљем настала је и слика у тадашњем срезу.
„У данашњим околностим таква слика ни случајно не би могла да настане јер не би било пара“, мишљења је Миодраг Даја Анђелковић.
Божа је на велика врата ушао у наше сликарство, одмах након завршетка Другог свтског рата. Познате су његове три слике које су засениле „Сондирање терена на Новом Београду“, „Бој на Чегру“ и „Вијазма“.
Неправедно запостављено дело – слика „Вјазма“ налази се у Народном музеју у Нишу, али према његовим речима, није изложена већ се налази у једној од канцеларија и он вапи, како сам каже, да се исправи неправда и слици да место које јој припада – попут слике „Бој на Чегру“.
Такође, и слика за коју многи кажу да је „неуспели портрет маршала Јосипа Броза“, каже Даја, мада он не дели мишљење о томе да је неуспели. (Присећа се Даја да је Божа Илић, док је сликао портрет маршала добијао од Тита добијао велику количину бомбона, које је овај делио деци).
На крају, Миодраг Анђелковић Даја са жаљењем подсећа да је Божу Илића задесила судбина која се често дешава великим сликарима, попут Рембранта који је умро готово заборављен. Нешто слично догодило се и Божи.
Педесетих година прошлог века Божа Илић све више бива потискиван и заборављан. Више од двадесет година примао је социјалну помоћ и сликао мала платна иако је био опробани успешни сликар са великим композицијама.
„Божа је остао велика савест културне Србије, опрана пре пет година, када је наш такође велики сликар Мића Поповић организовао велику изложбу у Београду, у Галерији АРТ 55 под називом: Од славе до заборава“ – каже Даја Анђелковић.
Е.Остојић
