Када у нишком крају кажете: „Манастир Липовац“, како га иначе сви зову, тон разговора се одмах промени. Тај манастир нико не спомене онако успут, већ увек са разлогом, а његово име изговори са посебном мешавином љубави, дивљења и страхопоштовања. Зашто? Они који су бар једном били у њему знају одговор, а ми смо за оне који још нису, отишли да га посетимо и проверимо шта је то што баш њега издваја од толико других светиња у нашој земљи.
Тако смо се по хладном дану почетком новембра, прошавши кроз село Липовац на двадесетак километара североисточно од Алексинца, нашли испред манастира Светог Стефана, здања у подножју планине Лесковик која је део чудесног масива Ртањ. Када идете да посетите светињу и разговарате са духовником, последње о чему размишљате су временске прилике. Ипак, не можете да не осетите хладноћу, не приметите суморно, оловно небо које прети јаком кишом или Светостефанску реку која извире подно планине и никада не пресушује, а видите да се и сама некако скупила од студени.
Мир дворишта манастира Светог Стефана
А онда, када прођете кроз манастирску капију, а тамо вас у дворишту дочекају уредно подшишана, још зелена трава и раскошно расцветале мушкатле које украшавају терасу испред конака, имате утисак да сте прошли не само кроз видљиву, већ и невидљиву капију која штити манастирски комплекс чак и од лошег времена. И више не осећате оштрину ваздуха нити примећујете да нема сунца. Зашто? Зато што топлина која вас магнетски привлачи манастиру сигурно није са овог света и не зависи од временских прилика. Она трепери милозвучним тоновима литургијским, речима молитвених песмама и мудрошћу великог духовника и покојног старешине манастира оца Дионисија, код кога је пола Србије долазило по савет, реч утехе или молитву, и који, мада више није са нама, ипак јесте. И то се осећа на сваком милиметру земље којом ходате ка цркви или конаку, у сваком кутку зидом ограђеног манастирског имања.
Ту топлину и добродошлицу осећате и када вам врата конака отвори сама игуманија овог женског манастира, мати Ирина Јовановић, и дочека вас са радошћу која искри у крупним плавим очима, а исто потврди и јеромонах Евстатије Бабић, духовно чедо оца Дионисија, и нови духовник манастира. И ви се, и пре него што сте проговорили целу реченицу, већ осећате боље, радосније и мирније. Осећате да сте на светом месту.
Вечност у зидовима
На почетку разговора са оцем Евстатијем покушавамо да сазнамо зашто помињање имена овог манастира моментално асоцира на захвалност, љубав, али и страхопоштовање?
Свака светиња зрачи благодаћу Божјом сама по себи“, каже он кроз мио осмех, као да својом скромношћу жели да ублажи снагу речи употребљених у питању.
Она је освећена самим благословом Божјим да ту постоји. Онда је освећена дугогодишњим, деценијским, а код нас у Србији, хвала Богу, неретко и вековним богослужењима. Колико је код нас одслужено Светих литургија, бденија, колико молитава за здравље прочитано… Дакле, сама светиња зрачи благодаћу Божјом и том духовном снагом“.
Помињање вековних богослужења нас одводи у причу о настанку ове светиње.
Постоје претпоставке да је први део манастирског храма саграђен између 1370. и 1375. године од стране властелинске породице која је живела на овим просторима“, каже отац Евстатије. Име те породице је данас непознато.
Оно што је важно напоменути јесте да је тада тај мали храм, који је био посвећен Преображењу Господњем, вероватно саграђен на темељима неке старије богомоље, кажу чак из 10. века.“
Долазак деспота Стефана Лазаревића
Четири века касније у ову светињу долази монах Герман Синаит са своја два рођена сестрића, монасима Јованом и Макаријем.
Предање каже да је монах Јован касније постао епископ негде у Србији, а монах Макарије је чувени средњевековни зограф, иконописац. Он је први осликао нашу цркву, а касније и манастир Љубостињу. Лик слепог зографа Макарија у филму „Бој на Косову“ урађен је управо по њему“, наставља отац Евстатије.
Након Косовског боја и смрти кнеза Лазара 1389. године, власт у кнежевини преузима његов син деспот Стефан Лазаревић.
То је био владар који је био и изузетно велики подвижник и невероватна личност: средњевековна, владарска и светитељска. Како се каже у његовом житију, трагајући за монасима, подвижницима и духовницима не би ли се са њима саветовао о својој владавини, али и о личном духовном, дубоко аскетском животу, дошао је и овде, и упознао се са игуманом Германом који се онда, кажу, подвизавао у оближњој испосници“, прича отац Евстатије.
Претпоставља се да је деспот Стефан затекао само наос храма, односно цркву властелинске породице јер је 1399. године, заједно са својим братом Вуком, дозидао припрату и поклонио манастиру винограде, а о чему сведочи натпис изнад улаза у тај део храма.
Због благоверног деспота Стефана, кога ми сматрамо нашим ктитором и покровитељем, од тада по до данашњих дана остаје у народу назив: манастир Светог Стефана у Липовцу. Чак је и река добила назив по њему – Светостефанска. Међутим, храм је и онда, и данас, остао посвећен Преображењу Господњем“, објашњава отац Евстатије.
Рушење и обнова манастира
Манастир је први пут разорен 1413. године, у рушилачком походу Бајазитовог сина, султана Мусе Челебије, на српска утврђења и светиње. Тада је срушен и град Липовац који се налазио на месту данашњег манастира. Светиња је обновљена, али је током османске власти још неколико пута страдала. Народ ју је, међутим, упорно обнављао тако да је 1869. године подигнут манастирски конак, а велика кула звонара 1883. године, после ослобођења од Турака.
У новој великој обнови 1938. године урађена је фасада манастира када је опет и осликан. По завршетку Другог светског рата, међутим, за овај манастир опет долазе тешка времена јер држава конфискује сву његову имовину. Осим мањих заштитних радова на архитектури цркве 1953. године, манастир тавори са три монахиње које о њему брину све до доласка оца Дионисија Пантелића 1974. године, који започиње нову обнову.
Отац Дионисије и три сестре четрдесет година у овој светињи
Отац Дионисије је био велики духовник, велики српски молитвеник“, каже са бескрајном љубављу и поштовањем његов духовни ученик, јеромонах Евстатије.
Затим нам прича о томе како је отац Дионисије, као дечак од непуних четрнаест година, отишао у манастир и наредних тридесет година боравио у храмовима у Дивљани и Височкој Режани док није прихватио управу над манастиром Светог Стефана у Липовцу који је био у лошем материјалном, али и духовном стању.
Са њим је дошла и једна од његових рођених сестара, монахиња Марина, а следеће године су им се придружиле и друге две сестре, монахиње Макрина и Меланија, касније игуманија манастира. Тако су брат и три сестре сложно прионули на посао. Оно што данас видите је углавном њихово дело“, каже отац Евстатије и додаје да духовна обнова нимало није заостајала за материјалном.
Одмах се кренуло са свим редовним дневним богослужењима. По тој пракси свакодневног богослужења Свете литургије, наш отац је нарочито постао познат и упамћен. Тај се типик и данас поштује. То је нарочити благослов и благодат Божја.“
И док питам како се сада сналазе без оца Дионисија, који је више од четрдесет година бринуо о светињи познатој по бројним исцељењима после његових молитава, примећујем да нас велики духовник са препознатљивом благошћу у очима посматра са фотографије на зиду. И одговор знам и пре него што га отац Евстатије да:
Он је ту, само га ми не видимо“, каже ми кроз осмех.
Сеоске литије и освећење преображењског грожђа
Управо та реченица, о преображају из материјалног у духовно, одводи нас до празника који овај манастир слави јер је храм посвећен Преображењу Господњем.
За сваку славу дође епископ, крене са Светом литургијом, а после буде литија око цркве, резање славског колача, и освећење преображењског грожђа“, каже отац Евстатије.
Тада су и сеоске литије јер славе и мештани Липовца. То буде лепо, као они старински сеоски сабори. Позивамо све људе да дођу, да се видимо и заједно помолимо Богу, да поразговарамо. И за славу, али и свакодневно. После литургије се сестре потруде да увек имамо и агапе, односно послужење за све вернике који буду на богослужењу па попијемо кафу, мало поразговарамо, видимо се. Ето, у славу Божју.“
Тренуци размишљања и позив будућности
Уз благослов и позив и нама да опет дођемо, напуштамо конак и одлазимо у манастир. Нема никога унутра. Ускоро ће вечерња служба, али довољно је времена да га видимо. Док улазимо у светињу кроз главу ми пролазе речи: „Затворише се манастирска врата“.
Ни у једном другом манастиру нисам осетила тако брзо суочавање са собом и Богом као овде. Са зидова невеликог наоса немо нас посматрају Немањићи и изненада се осећам као на некој врсти испита. „Процењују да ли сам достојна да пред њима стојим или се питају зашто ме толико дуго није било?“, размишљам док подижем поглед ка куполи, а осећам се чудновато, као да физички могу да додирнем речи свих тих молитава које су овде вековима изговаране.
На хиљаде њих је свуда около, а истовремено одјекују и у мени. Затим ми се учини чујем нешто налик шапату: „Запиши овај утисак“. Можда су то биле само моје мисли? Нисам сигурна. На овом месту се граница између личног и вишевековног у трену брише.
Отварам врата манастира, а напољу прскају прве капи кише. Крупне. Оне које су сачекале да завршимо посету и кренемо ка Нишу пре него што почну да падају. Међутим, чак ни пљусак који се сручи надомак Алексинца не може да избрише јак утисак из манастира Липовац. И нечујан позив који важи за све: дођите опет.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
