Ниш је по ослобођењу од Турака 1878. године био паланка са тесним кривудавим сокацима и ћорсокацима, ниским ћепенцима, трошним приземним кућицама, блатњав и веома прљав, поготову у деловима вароши где су становали Турци. У то време Ниш је имао нешто више од 17.000 становника. Није имо водовод ни канализацију.
„Ниш је имао изглед турске касабе, у сваком смислу те речи. Путописци, људи који су бележили и оставили своја писанија о овог граду, кажу да је Ниш тога доба био невероватно прљав град. Поготову у деловима где су становали Турци. Кућице су биле дрвене, становало се у ћепенцима, са несређеном водоводноми канализационом мрежом. Кажу људи у писаним сведочанствима које су нам оставили, да је скоро свака улица у ствари била ћорсокак. Онај ко није добро познавао део кроз који пролази, могао је да се изгуби у тој малој турској касаби“, каже Бојана Нешић, кустор Народног музеја Ниш.
Град је био подељен на махале. Око Саборне цркве углавном су живели православни хришћани. У Тврђави су живели искључиво Турци. Ту је био Пашин двор, џамије.
Али, врло брзо по ослобођењу, била је нормална реакција склонити све оно што је турско, након 500 година њихове доминације, а једина зграда која је настала у Тврђави након ослобођења је садашња зграда Историјског архива, сазидана за потребе Картографског одељења.
Већ у лето 1878, неколико месеци по ослобођењу, приступило се урбанистичкој организацији града у домену архитектуре и комуналне структуре. По налогу кнеза Милана, аустријски архитекта Франц Винтер израдио је регулациони план вароши. За израду плана коришћена је подлога затеченог стања коју је исцртао потпоручник Феликс Даљковић.
Винтеров план је завршен 25. августа 1878. а његова примена, којом Ниш добија обрисе европског града, започела је два месеца касније. Примена регулацоног плана за Ниш, од јесени 1878. године подразумевао је постепено сређивање Ниша и уређењу према европским изгледу града.
Прву „слику“ затеченoг стања Ниша, након улаза српске војске у град урадио је потпоручник Феликс Даљковић. Он је направио скицу града такав какав јесте, са махалама, сокацима, без карактеристичних јавних зграда. Врло брзо по ослобођењу централни делови град, централне тачке окупљања постају Кнежев двор, Саборна црква, школа. То је троугао у коме се функционише. Кнежев двор је стари конак на обали Нишаве, на месту садашњег хотела „Парк“. Кнежев конак су срушили Бугари 1918. године, током Првог светског рата.
„Одмах по ослобођењу Ниша, фебруара месеца, кнез Милан налаже Францу Винтеру (1861- 1930), аустријском инжењеру да крене са израдом регулационог плана, да предложи како ће Ниш да се исече, скроји, среди, да буде град које ће бити и здрав и квалитетан за живот. Милан је волео Ниш и много времена проводио у њему. То је за овај град било и те како важно, јер је тиме добио на значају у уклапању у живот Кнежевине Србије. Франц Винтер је радио у Министарству у Београду, Милан га је довео у Ниш да направи регулациони план, по правилима по којима су се такви планови радили у Аустрији“, објашњава Бојана.
Од тог момента почиње реконструкција Ниша. Коста Ст. Павловић издаје Уредбу о томе како се треба понашати по граду, шта треба радити, да би град почео да напредује. Многи људи су по ослобођењу уложили много напора да се од турске касабе крене према граду европско уређеном, који ће се уклопити у Кнежевину Србију.
„Урбанистичком уређењу града много је допринео и Коста Ст. Павловић, један од првих управника града. Људи су причали да је ишао по граду и бележио које су то куће које треба да се сруше, које нарушавају естетику и безбедност . Претила је опасност да се многе од тих зграда уруше, некога повред“, прича Бојана Нешић.
Старе и дотрајале зграде се руше, поправљају се оштећене куће и калдрма док су оријенталне кривудаве улице замењене правим улицама и примењен је ортогонални геометријски систем до мере у којој је то било могуће.
План је ефикасан пример интервенције државе на пољу урбанизма. Пројекат је настао свега осам месеци након ослобођења града од Турака и то 25. августа 1878. године. Убрзо након Ниша, и други ослобођени градови су добили своје пројекте Пирот 1888, Куршумлија 1888, Пазар 1891. године.
Е.Остојић
