Константин Велики, византијски цар, рођен је око 272. године у Наису, данашњи Ниш. Царску титулу носио је од 324. до 337. године. Најзначајније су његове две одлуке које се су промениле ток историје.
У очи битке на Милвијском мосту, против цара Мексенција, на небу му се указао сјајан крст као знак победе са исписом „Под овим знаком ћеш победити“. Визија је навела цара на промену вере. Постао је хришћанин и стао у њихову заштиту, спречавајући прогоне. Године 313. донео је Милански едикт, као законски акт којим је проглашена верска равноправност и омогућено хришћанима јавно проповедање вере.
Константин Велики, је након победе над Византијом, на темељима града Византион, 330. године саградио нову римску прстоницу Константинопољ (Цариград).
Преминуо је у 65 години, а његово тело сахрањено је у цркви Светих Апостола у Цариграду.
Цар Константин Велики и његова мајка Света Јелена су започели и изградили Храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму, као и Цркву Рођења Христовог у Витлејему.
Светитељима цару Константину и царици Јелени посвећен је велики број храмова у нашој Цркви.
Get a discount with Tellhco survey
Свете литургије у литије на дан славе организују се и у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу. Пригодним културним, музичким и спортским догађајима обележава се и крсна слава Града Ниша.
„И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру.“
(Извор: Српска православна црква)
