Куршумлија је за време ослобођења јужног дела Србије од Турске власти, била стратешки веома битна. Како би спречили помоћ са Косова, која је Турке требала да оснажи, Моравски део наше војске одлази да ослободи Куршумлију. Војска коју је предводио пуковник Јован Прапорчетовић 19. јануара 1878. године победоносно је ушетала у овај град.
Куршумлија је у средњем веку била позната под именом Беле Цркве, а тако је названа по црквама Св.Николе и Пресвете Богородице које је саградио велики жупан Стефан Немања. Међутим, падом српске државе под Османску власт, Беле Цркве и Топлица остају поробљене све до XIX века. Назив Куршумлија настаје у периоду Турске власти. Према предању Турци су скидали олово са кровова цркава и правили куршуме, те је управо отуда настало име Куршумлија.
Куршумлија је ослобођена током Другог српско-турског рата. О великим борбама за њено ослобођење сведочи споменик палим ратницима из Куршумлије 1877-1878. године, који се налази у градском парку у самом центру града. Нажалост, име аутора споменика није сачувано, али је познато да је подигнут 1896. године, за време владавине краља Александра Обреновића, на рођендан његовог оца краља Милана“, каже историчар Никола Миловановић, сарадник Завода за заштиту споменика културе Ниш.
Освештењу споменика присуствовали су епископ Иноћентије и представници војске, официри и грађани Куршумлије. Споменик је висок 4.5 метра док основа споменика износи 2.5 метра. Изграђен је од камена пешчара, а у нишама споменика налазе се три мермерне спомен плоче.
Спомен плоча на северној страни:
„Ту капу скини, богу се помоли,
сети се дана тешких и
бораба витешких
где су ти преци пали
док су ти слободу дали. “
Спомен плоча на западној страни:
„Официрима и старешинама народне војске,
подофицирима редовима моравског кора
погинулим у рату за ослобођење
и независност 1877-1878 године.“
Спомен плоча на јужној страни:
„Овај споменик подигнут је добровољним прилозима 1896. године за владе краља Александра I Обреновића а са дејством Ђенералштабног пуковника Јована Д. Прапорчетовића председника одбора и почасног грађанина варошице Куршумлије.“
Спомен плоча на источној страни:
„Овај споменик подигнут је и прилогом краља Александра I“
Натписи са спомен плоча оштећени су у време Првог светског рата, најтачније током Топличког устанка 1917. године. Обновљени су само на основу сећања, те због тога многи и данас изражавају сумњу у веродостојност реконструкције текста, нарочито јер је након Другог светског рата спомен плоча са источне стране била поново уклоњена.
Други српско-турски рат трајао је од 1877-1878. године. Српска војска која је била подељена на Ибарску, Моравску и Дунавску војску деловала је много енергичније и успешније и циљ јој је био ослобођење југа Србије. Наша војска опколила је Ниш за свега пет дана, па је због тога Турска „у помоћ“ Нишу послала Хафис пашу са Косова. Са друге стране, да би спречила његов долазак у Ниш, Ибарска војска била је послата да заузме Куршумлију и Самоково и тако му „пресече пут“.
Ибарском војском командовао је пуковник Стеван Бинички, отац славног композитора Станислава Биничког, познатог по компоновању Марша на Дрину. Бинички је извршио овај задатак и после дводневних борби 25. децембра ослободио је Куршумлију. Ово је било њено прво ослобођење у српско-турском рату“, за Слово југа говори Миловановић.
Наши војници су затим кренули на Самоково где су били заустављени од стране одреда Турака и Албанаца који су се чврсто држали заједно. Стога је настао застој у ратним операцијама. Међутим, у међувремену је ослобођен Пирот 28. децембра након чега се српска војска усресредила и на Ниш. Хафис паша је успео да преокрене ситуацију и са 10.000 војника потиснуо је Стевана Биничког и преотео Куршумлију 7. јануара.
Српска војска, управо због тога, убрзала је напад на Ниш како би освојила град и послала помоћ Ибарској војсци. Ниш је славно ослобођен 12. јануара, а Моравска војска је потом хитно упућена за Куршумлију. Након тешких борби овај град био је ослобођен по други пут 19. јануара 1878. године. Победоносну војску предводио је пуковник Јован Прапорчетовић. Војска је потом кренула на Самоково, али је по други пут у рату била дочекана веома јаким отпором. Борбе на Самокову су трајале све до 5. фебруара 1878. године када је стигла вест о примирју.
И.Терзић
