У згради Команде Копнене војске постављена је јединствена Спомен соба као сећање на преко 16.000 душа које су живот дале за Ниш и Србију. Не постоји човек који се не потресе сликама младића и ратника чији је херојизам овде овековечен сликама и другим успоменама.
У трајању једног народа, какав је српски, који траје вековима, било је много страдања, жртви и крви. Та историја мора да се поштује и памти, јер је то једини начин његовог опстанка и трајања.
Зато свако ко се имало осећа делом свог народа задрхти када посети зграду Команде Копнене војске Србије у Нишу, где је марта 2018. године отворен Музеј Копнене војске и гарнизона Ниш.
У овом здању је захваљујући генерал мајору Милосаву Симовићу, команданту Копнене војске и његовим сарадницима, војничка душа српског рода нашла своје одмориште, светилиште али и место за вечно памћење.
„Мене све ране мог рода боле и моја душа са њима пати и грца“, кажу стихови Алексе Шантића, који красе један од зидова овог својеврсног музеја. Песник је поетским језиком исказао љубав према отаџбини. Војска је то учинила отварањем овог музеја – споменика храбрости, части и јунаштва српске војске и народа.
Представљање музеја подразумева језик цифара, а цифре су за поштовање. Комплетна поставка која је „поклоњена” Нишлијама и целој Србији, али и свим поштоваоцима који дођу у Ниш, састоји се од око 10.800 фотографија, 1.350 текстова, 39 историјских докумената, 290 застава, грбова, амблема и ознака, 250 војних карата, шема и скица, 129 разних предмета, 47 униформи, 362 комада наоружања и опреме, имена и фотографије 1.587 генерала Копнене војске од 1872. године до 2018. године.
Овде су фотографијом, именом и годином српски хероји свих битака и ратова отргнути од заборава. Све то представљено је кроз 29 целина. У првој целини, на приземном делу здраде налазе се називи свих јединица копнене војске од кнеза Вишеслава и кнеза Радослава у VII веку, преко кнеза Лазара у XIX веку, до данашњих бригада.
С друге стране је друга целина – на зиду преглед бојева, битака, устанака, ратова у којима је учествовала српска војска – од 1042. године и битке код Туђемилског поља, преко Галипоља 1312. Маричке битке 1371, Косовске 1389, Солунског фронта, Сремског фронта 1945, до Кошара и Паштрика 1998. и 1999. и Ораовице 2001. године.
Између прве и друге целине исписана је својеврсна песмарица која буди понос у ономе ко је чита. Подсећање је то на песме родољубиве и патриотске попут „Христе боже“ , „Химне Светом Сави“ и многе друге које су своје место нашле уз иконе, српске витезове, ратнике. Утисак и понос појачан је звуцима песме који лебде ходницима, а чије ноте подсећају на најтежа времена српске историје и народа – Креће се лађа француска, са пристаништа Солунска…
Поштовање и љубав према народу и историји
По узору на Спомен собу у Врању урадили смо ову Спомен собу у Нишу. Позвао сам своје сараднике, изложио им идеју и позвао их да ми се придруже и да раде са мном.
Притом сам био јасан да нико за овај рад не очекује накнаду. Ко може и жели да ради са мном хвала му, онај ко не може, нећу му замерити. Сви моји сарадници, су ме подржали. Покретала нас је љубав – према земљи, војсци, историји, народу.
Официри, подофицири, војници, цивили који су радили даноноћно годину и по дана на прикупљању и сређивању докумената чинили су то из душе, љубави и поштовања. Желели смо да уредимо тако да на то можемо бити поносни. Кад се нешто ради из љубави то мора да има резултате. Зато овај музеј има већу вредност”, каже генерал пуковник Милосав Симовић, командант Копнене војске по чијој идеји је направљен овај својеврстан Музеј.
Средином 2016. године интензивирани су радови на сређивању зграде у којој се Музеј налази и од тада почињу попут коцкица мозаика да се слажу фотографије, текстови, оружје, униформе и други експонати Спомен собе и Музеја.
Поштовање у љубав окоснице су око које су везивале нити овог историјског и националног ћилима. Посетиоци су једногласни у изражавању утисака – Овде се осећа војничка душа.
У једној од целина налази се преглед јединица у гарнизону Ниш – од „Константина Великог“ до Војне болнице, Друге пролетерске бригаде, Друге дивизије, Војног аеродрома, 63. падобранске бригаде до данашње Треће бригаде копнене војске.
Нису заборављени генерали и команданти из последњих 150 година, више од 1.500 њих нашло је своје место у овом Музеју.
На једном од зидова су фотографије команданти дивизија, корпуса, армија и Копнене војске у Нишу. Именом и презименом и њиховом фотографијом истакнти су команданти оперетивно– стратегијских нивоа, не само од 1938. године када је зграда направљена за потребе Команде Пете армијске области и команде и Моравске дивизијске области него и пре тога, од генерала Милојка Јовановића Лешјанина 1877. до данас.
Међу 150 фотографија нема садашњег команданта, генерала Милосава Симовића, заслужног за постојање музеја „Себе нисам ставио. Једног дана ако ме се сете – биће и моје фотографије, ако не, – ништа. Али сви пре мене који су радили у овој згради, као и многи други пре тога, су уважени“.
Музеј и зграда команде Копнене војске налази се у граду Нишу па је сасвим разумљиво што је једна од целина посвећена граду. Много података везаних за историју, културу, уметност, спорт, чак и туристички потенцијал града представљени су фотографијама, текстом и документима.
У једном од ходника налази се целина цивилно–војне сарадње у XX и с почетка XXI века. Ту су подсећања фотографијама и датумима на посете високих државних и војних руководилаца, краља, председника, министара одбране, начелника генералштаба у периоду од 1898. до 2018. године. На 120 квадратних метара стало је 120 година. Празнина у другом делу ходника, како кажу, намењена је за попуњавање у наредних 150 година.
У централном делу на етажу попут војника стоје заставе бригада које су ослободиле Ниш и околину у два светска рата, прослављених пукова, одликованих бригада у НАТО бомбардовању СРЈ, државни грбови и штитови, У стакленим полицама одликовања, а у посебном делу музеја 362 комада наоружања и 47 униформи.
„ЗИД ПЛАЧА“
Своје место нашла је табла са именима бораца и цивилних жртава из Ниша у Српско турским ратовима 1876–1878. Нису препуштени забораву хероји Топличког устанка и страдали у Балканским, Првом светском и Другом светском рату.
У Спомен соби на „Зиду плача” исписана су златним словима имена 16.186 војника и цивила из Србије, који су страдали у ратовима. Ту су и фотографије најтрагичнијих догађаја из српске историје, посебно оних са југа Србије. Отргнути су од заборава погинули војници, подофицири и официри, полицајци, припадници Жандармерије као и цивилне жртве страдале у оружаним сукобима на Косову и Метохији и у НАТО агресији и у копненој зони безбедности од 2000. године.
Посебно место, на плафону, заузимају фотографије и имена хероја са Кошара, њих 135 старости између 20 и 30 година. Јасна је симболика „анђела” на небу.
Поред Нишлија, отргнути су од заборава руски, француски, британски и грчки војници, три службеника амбасаде Кине који су страдали у бомбардовању 1999. године, 16 радника РТС-а, погинули у Вуковару, Зворнику, Книну, киднаповани и страдали на Косову, Јевреји погинули у Другом светском рату.
Вечни огањ чувају два официра, а како најављују, када Музеј буде отворен за посетиоце, биће уведена и почасна стража која ће сваког дана дежурати по четири сата.
Уз саму спомен собу, са чије таванице бдију ликови јунака, налази се Храм Светог великомученика Георгија. Овде се редовно држи помен и незнаним јунацима са Чегра чија имена нису нигде забележена.
„Откини зумбул с груди, погни главу, војника хоће да закопају, а њему се тако живело“ – на једном од зидова стоје забележени стихови Момчила Настасијевића.
Захваљујући генералу Милосаву Симовићу и његовим сарадницима сви они настављају да живе – у сећањима и поштовању садашње и будућих генерација и у Музеју Команде Копнене војске у Нишу.
Е. Остојић Кацуљ
