Током Првог светског рата и балканских ратова, некадашњи Пчињски срез, са седиштем у Врању, био је поприште борби мањег обима него у другим деловима земље. У Врању и околини некада су постојала и ратна гробља на којима су били сахрањени српски, савезнички и непријатељски војници, као и припадници страних медицинских мисија.
Историчар-саветник др Ненад Лајбеншпергер у свом раду „Ратнички гробови из балканских ратова и Првог светског рата у некадашњем Пчињском срезу“, наводи да су у тим борбама војници губили своје животе и били сахрањивани углавном на постојећим гробљима. Део војника је умро у Резервној војној болници од рана задобијених у борбама, а део је подлегао заразним болестима које су се у том периоду шириле Србијом.
Након ратних сукоба, у Пчињском срезу су у 12 насеља постојала ратна гробља на којима су били сахрањени српски, савезнички и непријатељски војници, као и припадници страних медицинских мисија. Највеће ратничко гробље налазило се у Врању, у оквиру Шапраначког гробља, на којем је 1989. године подигнута Спомен костурница у којој су смештени посмртни остаци погинулих војника“ – наводи Лајбеншпергер.
Према непотпуним подацима, Бугари су у Врању и околним селима и местима као што су Ристовац, Моштаница, Нерадовац, Врањска Бања убили на стотине мештана. Они су заузели Врање 16. октобра 1915. године, након чега је град постао део бугарске Моравске војно-инспекцијске области.
Локално становништво је било стално подвргнуто репресији бугарског окупатора, суочавајући се са окрутним злочинима. Након сукоба код Вртогоша и Дубнице, војне јединице Седмог пешадијског пука Дунавске дивизије, које је предводио потпуковник Душан Симовић, 4. октобра 1918. године, ослободиле су Врање, што је донело осећај слободе локалном становништву.
Спомен костурница на Шапраначком гробљу у Врању је место где се одржава главна свечаност у спомен ослободиоцима Врања у Првом светском рату.
M.T.
