У центру града на једном од многобројних штандова, поред бомбона, лилихипа и других слаткиша, продају се лицидерски колачи. Поред срца, које се најчешће ради, могуће је наћи детелину, кућицу или неки други облик. Иако је са индустријском производњом дошло до готово потпуног гашења овог заната, још увек постоји неколико лицидера у Србији који настављају традицију.
Лицидерско тесто прављено је од брашна, лицидерског квасца, воде и меда. Тачан рецепт не постоји, већ је свака породица додавала неки од миришљавих зачина (цимет, ђумбир, итд.) и на тај начин правила свој породични рецепт који се преносио са генерације на генерацију. Након одређеног поступка израде, тесто се бојило традиционалном црвеном бојом и украшавало. Посебна пажња се посвећивала украшавању када су производи били намењени продаји током неког празника или на вашару, јер су људи куповали лепше декорисане колаче.
У зависности од намене, тесто је рађено у разним облицима. Срце са огледалом, које се данас највише продаје, било је намењено заљубљенима. Младићи би их поклањали девојкама изјављујући им љубав и симпатије на тај начин. Деци су куповани колачи у облику коњића, ташница, лептирића или лутака који су служили као играчке а који су такође били јестиви. Најчешће, лицидерски колачи служили су као украс. Поред тога, даривани су и током празника а кориштени су и у култу мртвих.
Историја овог заната је веома дуга. Сматра се да лицидерско тесто своје корене вуче још из најранијих периода људске цивилизације где се за израду слатког теста користио мед. У старом Египту су постојале велике радионице за израду обредних колачића, а приликом ископавања, у гробницама су проналажени калупи за колаче у различитим облицима. Због тога се верује да је начин прављења теста пренет из Египта у Европу преко Римљана и Грка.
У Србији лицидерско тесто почиње да се ради тек у 19. веку под утицајем Запада, првенствено Немачке, али само у појединим деловима. Био је потребан још један век да се занат прошири на све делове Србије. Дуго лицидерски занат није постојао самостално, већ су га сезонски радили воскари. Током зиме, када се највише славило, воскари су израђивали и продавали свеће док су током лета када је било највише сабора и вашара продавали лицидерске колаче.
Први самостални школовани лицидер у Нишу био је Ранко Стевановић. Школовао се у Сремској Митровици где је на Државној трговачкој академији изучио лицидерски занат. Овим послом су се често бавиле и жене. Многе од њих су помагале својим супружницима у раду да би, након њихове смрти, у потпуности преузеле посао.
Лицидерски занат се одржавао до шездесетих година. Са индустријском производњом он се своди на неколико занатлија који чувају традицију од заборава. Данас се лицидерски колачи користе у декоративне сврхе. Често се поклањају у разним приликама као што су свадбе, пословни сусрети, празници.
И. Прерадовић Стевановић
