Манастир Свете Тројице у Габровцу, удаљен десетак километара од Ниша, један је од најстаријих манастира у околини града. Изграђен у питомом подножју планине Селичевице и добро заштићен њеним обронцима представља место на коме се сударају векови, молитве, предања и слободарски дух људи нишког краја, а у посету позива својом јединственом лепотом, духовношћу, историјским и културним богатством.
О његовом настанку, световним и духовним искушењима, обновама и разарањима, јачини молитава којима су натопљени његови зидови разговарали смо са монахињом Симеоном Шијаковом, настојатељицом овог манастира који је од 2023. године женски, а претходно је више од једног века, у периоду од 1909.-2022. године, на молбу мештана села Габровац и одлуком Светог архијерејског сабора био парохијска Црква.
Данашњи манастир изграђен је 1835. година на темељима манастира из 13. века посвећеног Покрову Пресвете Богородице, задужбини Немањића, а у коме се, по предању, причестила војска краља Стефана Дечанског и његовог сина, краљевића Душана, потоњег цара Душана Силног, пре поласка у битку код Велбужда 1330. године“, почиње причу о животу овог храма мати Симеона.
Доласком Турака манастир је срушен и обновљен тек у првој половини 19. века, 1833. године, у време нишког митрополита Григорија. Тада бива посвећен Светој Тројици, а не Покрову Пресвете Богородице као раније. Обновљен је захваљујући ктиторству познатог нишког трговца кир Косте Тодоровића који није дочекао да види ни завршетак радова, а ни свој портрет који је касније фрескописан на западном зиду.“
Нишки комитет и његова улога у очувању духовног и националног идентитета
Тек обновљен манастир, међутим, опет бива разорен приликом гушења нишке буне 1841. године. Његова друга обнова почиње двадесетак година касније и траје до 1873. године када храм добија иконостас, а зидови фрескe.
Осим као Божји и дом православних верника у тешким временима под турском влашћу, манастир тих година служи и као место на коме се сања о слободи. У њему 1874. године бива основан Нишки комитет, тајна национална организација која припрема народни устанак против Турака. Заверенике предводе Никола Коле Рашић и прота Петар Икономовић који, осим што се ту састају и планирају буну, у цркви скривају и оружје за предстојећу борбу.
Вредност манастира је у томе што је одувек представљао тежњу народа овог краја да живи у слободи, не само физичкој него и духовној. Као такав, он представља душу тог народа“, каже мати Симеона.
Кад један народ живи у слободи, он може да брине о благољепију – да нађе боље мајсторе, архитекте и фрескописце. Међутим, када се има у виду да је народ вековима био под турском влашћу, то значи да су чак и они који су у то време били најбогатији и ову цркву-манастир обнављали и први и други пут, били сиротиња у односу на времена када су Немањићи од свог богатства градили задужбине. Зато је вредност овог манастира још већа јер је он саграђен од прилога сиромашног народа што, на неки начин, истовремено представља и жртву тих приложника, али и израз њихове љубави и верности Богу, цркви и својој православној вери коју је, по сваку цену, требало сачувати у најтежим временима.“
Фреске, јунаци и легенде о слободи и љубави
Манастир је доживео процват тек после ослобођења од Турака 1878. године, када је саграђен дрвени трем, а спољни зид осликан јединственом фреском на територији Србије, а која представља пут душе после смрти и њен пролазак кроз митарства.
То, међутим, није једина фреска по којој се овај манастир издваја од других. На његовим зидовима постоје још две неуобичајене.
На њима су српски јунаци Милош Обилић и кнез Лазар приказани као светитељи, са анђеоским ореолима око главе, што је још један доказ тежње поробљеног народа за слободом и његовог слободарског духа“, каже мати Симеона.
Осим тога, те фреске говоре и о томе да су тада јунаци били на цени.“
Поред приче о звецкању оружја, у предањима о овом манастиру помињу се и венчана звона.
Легенда каже да се баш у њему венчала чувена Зона Замфирова, лепотица описана у истоименој приповеци Стевана Сремца. Да ли је то истина или ипак само мит, суштински није важно. Чаролија романтике која лебди над причом о крунисању велике љубави само се придружује тајнама, жудњама, сновима о слободи и молбама Богу изговараним у себи или кроз шапат молитве, дрхтаје срца и сузе немоћи у тешким временима, а које су са овим местом вековима делиле генерације монаха, монахиња, свештеника и наших предака.
Шапат душе. Дођите и осетите мир
Одјеци њихових молитава који долазе са старих и временом, влагом и чађу оштећених фресака и данас се чују у манастиру Свете Тројице у Габровцу. И то не само унутар црквених зидова. Чују се као несвакидашњи шапат већ од манастирске капије од које се поглед прво зауставља на црквеном здању, потом одбија о стену која штити манастирски конак и зауставља на Споменику са именима мештана пострадалих у балканским и Великом рату. Чује се у шуштању лишћа на околном дрвећу и цвркуту птица, и шири несвакидашњи спокој.
Управо та духовна енергија, према речима мати Симеоне, привлачи народ овој светињи. Не само на Бадњи дан, Божић, Велики петак или недељом, већ и данима када се овде уз свеноћна бдења и литургије прослављају разни црквени празници и манастирске славе.
Како је храм посвећен Светој Тројици, он слави празник Духова“, каже мати Симеона.
Првог дана славе из манастира полази литија која иде до заветног крста у Габровцу, док се други дан обележава само у оквиру храма. Славимо и дан посвећен Свим Светима, као и празник Светог Симеона Новог Богослова када је мој имендан“, додаје кроз мио осмех.
О овом манастиру могло би се написати још много речи, а ипак ниједна од њих не би сасвим верно дочарала осећај мира који обузме човека када прође кроз његову капију или крочи међу средњевековне зидове да се помоли.
Зато је најбоље рећи да манастир Свете Тројице у Габровцу чека све људе: оне који траже духовни мир исто колико и знатижељне трагаоце за местима на којима се човек сусреће са историјом, као и оне који, можда, само желе да уживају у чистом ваздуху и природним лепотама краја. Чека да би све који дођу пригрлио својом духовношћу, повео на пут кроз векове и утешио спокојем који њиме влада.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
