Најдубљи траг у колективном народном памћењу на подручју Топлице оставили су јунаци Топличког устанка. Традиција се преносила са колена на колено као и легенда о јуначкој смрти војводе Косте Војиновића, који је упамћен као неустрашиви јунак и борац за слободу и достојанство свога народа.
Легендарни вођа Топличког устанка 1917. године, војвода Коста Војиновић погинуо је у бугарско аустроугарској потери када је угушен топлички устанак. Аустроугарска команда схватила је да неће бити мира на овим просторима док је Војиновић у животу. Зато су расписали потерницу за њим, уценивши његову главу на 40.000 круна.
Потера за војводом
Тражиле су га две војске, Аустроугарска и Бугарска. Окупатор је јаким снагама запосео простор Топлице и сву пажњу усмерио на ликвидирање њега и његовог одреда. Бугари су памтили тежек пораз који им је нанео војвода Војиновић са својим саборцима на брду Каљаја, код рушевина старог утврђења, априла 1917. године.
Војвода Коста Војиновић са групом својих сабораца, добро се скривао у брдовитом крају подкопаоничких села у околини Блаца. Када је дошла зима направили су опанке од свињске коже који су остављали обрнуте трагове у снегу, што је потпуно доводило у заблуду њихове иследнике.
Ипак, након дојаве, управо у близини места где је нанео велики пораз бугарима, ушли су му у траг крајем 1917. године, када је дошло до издаје и када су неки сељаци из суседних села открили где је виђен.
Жив се не предајем
Пронашли су га у реону села Гргуре и дошло је до битке његове групе са већом групом бугарских војника. Војвода Коста је тада рањен и са саборцима се повлачио коритом ледене Гргуранске реке како у снегу не би остављао трагове кретања и крви.
Њих тројца сакрили су се у воденици поред реке и одатле борили док су имали муниције. Тог 23. децембар 1917. године сви су изгинули. Последњи је остао Коста Војиновић, који је свој задњи метак чувао за себе. Тим метком је себе усмртио да жив не дође у руке окупаторима.
Последња жеља
Војвода Коста је још раније схватио да је покренута велика потера за њим и доста писаног материјала је оставио за собом, а током борбе око воденице написао је и своју последњу жељу.
Када су га ухватили, Бугари су изложили његово тело у центру Куршумлије да би народу показали да је легендарни топлички војвода убијен. Тада су узели и сву његову документацију, која се данас налазу у историјском музеју у Софији, а пронашли су и његово опроштајно писмо у коме је написао да је његова последња жеља да буде сахрањен на месту где и погине.
Да ли због овог писма или не, његова последња жеља је испуњена, јер су Бугари његово тело вратили на место где је ухваћен и бацили код Гргуранске реке у мочило за конопљу.
Када је завршен Први светски рат, после непуних годину дана, резервни поручник Вукоје Тодоровић, иначе Војиновићев рођак по мајци, пронашао је његове посмртне остатке и његових сабораца и све пренео код оближње сеоске цркве Светог Јована Крститеља на гробље.
Биста војводе Косте Војиновића
Мештани села Гргуре су 1936. године подигли мањи споменик легендарном војводи и његовим борцима, код цркве, а испод споменика направљена је спомен костурница у коју су положене кости страдалих јунака.
Монументални споменик, дело вајара Ристе Стијовића, подигнут је 1940. године од црног мермерног камена са бистом Косте Војиновића, као место обележја где су погинули он и његови саборци.
Споменик је постављен на бетонском платоу са степеницама и нижом оградом, тако да лик легендарног топличког војводе Косте Војиновића дочекује посетиоце у лепо уређеном простору око цркве Светог Јована Крститеља у селу Гргуре, удаљеном око 15 километара од Блаца према Куршумлији.
Д.Илић
