Историја ратовања црнотраваца – Храбри грађевинци у спашавању свог народа

Црна Трава је за време ратова који су се водили изнедрила велики број ратника који су се храбро борили до задњег атома снаге. Не маривши за своје животе, свесно су се жртвовали за свој народ и своју земљу. Општина и мештани су  једногласно одлучили о подизању споменика својим херојима и својим донацијама то и омогућили.

Црна Трава налази се у југоисточном делу Србији и припада Јабланичком округу. Позната је по црнотравским неимарима, врхунским мајсторима који су саградили огроман број грађевина широм земље. Оно што их је издвајало од осталих грађевинара био је квалитет рада, а димњаци које су они саградили и даље поносно стоје  широм бивше Југославије.

Како каже наш саговорник, историчар Никола Миловановић – „У миру су били добри грађевинари, а у рату добри ратници“. Црнотравци нису марили за своје животе када је у питању била одбрана њихове земље и саме Црне Траве. Од свих битака које су водили, највише се истичу оне на Тумби, врх на Старој планини, 1913. и 1915. године.

Управо овај врх био је поприште борби у Другом балканском и Првом светском рату. На Таламбасу и Тумби се налазио Десети пешадијски пук I позива као самостални одред под командом пуковника Владимира Туцовића, који се жестоко борио против далеко бројнијих бугарских снага.  У  част погинулим војницима на овом месту је 1931. године подигнут споменик. Тако је битка на Тумби отргнута забораву“, за Слово југа говори историчар Никола Миловановић.

Ратни меморијал на Тумби представља место битке која се одиграла у два наврата 1913. године и 1915. године и посвећен је ратницима из Другог балканског и Првог светског рата. Представља спомен пирамиду са крстом на врху, а на њему се налазе четири спомен плоче од мермера са натписима. Изнад сваке од њих смештен је по један крст, тако да на споменику има укупно пет крстова.

I натпис на споменику:

„Споменик подигнут за време владавине Њ.В. Краља Краљевине Југославије Александра Карађорђевића I 1931. године Јула 21.“

II натпис на споменику:

„Погинулим борцима из општина Каланске, Јабуковачке, Црвено – Јабучке, Дарковачке, Раковдолске и Тегошничке од 1912 до 1918 године.“

III натпис на споменику:

„Знаним и незнаним борцима палим на Тумби од 1913. до 1915. године.“

IV натпис на споменику:

„Споменик подигли благодарни грађани срезова Власотиначког и Лужничког.“

Други балкански рат и Црна Трава

Други балкански рат је започео нападом Бугарске на Србију због незадовољства насталог одлукама Лондонског мира према коме је Србија добила већи део Македоније. Напад је извршен на Брегалници 1913. године. Недељу дана касније бугарске трупе су напале српске положаје на линији Дашчани Кладенац – Власина, док је Тумбу 1913. године бранио Трећи пешадијски пук. Притисак бугарских снага на границу Србије је био велики.

Према Власини и Црној Трави је наступао Трнски одред, који је био део Треће бугарске армије који је имао за циљ да продру у долину Јужне Мораве. Да би ојачала српску одбрану, Врховна команда је послала два пешадијска пука Шумадијске дивизије на Власину на положају Букове Главе. Тамо су српске трупе пружиле херојски отпор непријатељу и успеле да зауставе његово даље напредовање.

Док је српска војска овде успела да учврсти фронт на другој страни Власинског блата бугарска војска је успела да се пробије и пређе Власину у две колоне: једна преко Гаџине махале и друга преко Дојчинове махале. Њих је зауставио Други батаљон Петог прекобројног пука који је стигао у помоћ. Након огорчене борбе Бугари су били приморани на повлачење. Тако су Бугари били заустављени у покушају да се дочепају железничке пруге и пресеку комуникације српске војске. Рат се завршио поразом Бугарске, која је Букурешким миром морала да прихвати да већи део Македоније припадне Србији.

Слом Србије 1915. године

Током 1914. године српска војска је биткама на Церу, Колубари и Дрини пружила жесток отпор аустроугарској војсци. Управо због тога су централне силе за предстојећу годину припремиле озбиљнији план напада на нашу земљу. У нападу на Србију 1915. године, поред Аустроугарске армије учествовале су Немачка и Бугарска. Међутим, Србија је очекивала напад Бугарске и због тога је за Источни фронт издвојила 119.554 војника заједно са 275 топова.

Бугарска је била веома незадовољна исходом Другог балканског рата и поделом територије Македоније, те је то и био главни разлог да уђе у рат на страни Централних сила 1915. године. Са друге стране, Бугарска је груписала далеко бројније снаге. Прва армија генерала Бојаџијева и Друга армија генерала Тодорова  бројале су 212.804 војника и 604 топова. Напад Централних сила на Србију почео је 6. октобра 1915. године. Србија је нападнута са севера преко Дунава и са запада преко Дрине.

Бугарска се у рат укључила 14. октобра напавши Србију на целој дужини фронта. На Тумби је био смештен Десети пешадијски пук I позива као самостални одред под командом пуковника Владимира Туцовића. У овим одредима било је доста Црнотраваца и треба поменути да се уз Власински одред борио 17. пешадијски пук и Добровољачки одред Војина Поповића познатији као војвода Вук. Притисак централних сила је био велики, а Србија је била приморана на одступање. Након пресецања пута Ниш-Скопље српска војска је кренула у повлачење ка Косову и Албанији.

Крајем октобра 1915. године српска војска је била у повлачењу, на положајима уз реку Власину били су постављени одреди са Тумбе. Извиђачи су том приликом открили приближавање бугарсог батаљона. Капетан Радомир Цвијовић послат је са својом четом од само 130 војника да заустави напредовање бугарског батаљона. Његова чета је прешла преко Црне Траве и заузела положаје у оближњој шуми. Након два неуспела јуриша бугарске војске, малобројна чета српских војника одговорила је још силовитијим јуришом ка непријатељу, када се и догодило чудо. Бугарски батаљон је бежао од чете војника“, каже историчар Миловановић.

Овом приликом, на бојишту је животе изгубило око 200 бугарских војника које је српска војска достојно сахранила. Том приликом, капетан Радомир Цвијовић је одликован Карађорђевом звездом. У периоду између два светска рата у центру Црне Траве је 1928. године подигнут споменик посвећен погинулим и умрлим војницима у периоду од 1912-1928. године. Да би сам споменик био подигнут 1926. године, састао се Збор грађана општине Црна Трава. Том приликом је донета одлука да се споменик подигне у облику пирамиде на којој ће бити уписана имена погинулих ратника.

Подигнут је захваљујући добровољним прилозима мештана и рађен је према пројекту архитекте Зорана Васиљевића. Чинила га је спомен пирамида од белог мермера на чијем врху се налазио крст и орао. Испод орла на предњој страни споменика био је постављен медаљон са ликом краља Петра Ослободиоца у ловоровом венцу. На мермерним плочама испод медаљона, са све четири стране споменика била су исписана имена палих ратника“, истиче Миловановић.

Са леве стране споменика исписано је:

„Овај споменик оштећен је од бугарских фашиста 1943 г. Обновљен 7. VII, 1953 год. Од општинског одбора савеза бораца народно ослободилачког рата Црне Траве“

Испод медаљона на фронталној страни постоји натпис:

„Ратницима за ослобођење и уједињење 1912-1918“

На постољу споменика уписан је текст око којег је уклесан венац:

„Списак црнотравских ратника погинулих и помрлих у рату 1912-1918 г.“

Споменик је откривен 27. јула 1928. године на празник Горешњак. Церемонији откривања присуствовали су председник општине Црна Трава Данило Ивић, нишки епископ Доситеј и друге званице. Орао са врха споменика је скинут од стране Бугара 1943. године. На споменику су уписана 172 имена палих бораца. У име ратних другова са венцем од горског цвећа у руци попео се на трибину приликом откривања споменика трговац Светозар Ђорђевић и одржао говор који је гласио:

И.Терзић