Илија Димоски, леви бек Фудбалског клуба „Раднички“ Ниш лако је могао те 1961. године да заврши у Партизану или Црвеној Звезди, да није било сналажљивости тадашњег председника нишког клуба Блашка Тошића и директора нишког „Стотекса“ Љубе Николића.
Димоски је тада играо за Победу из Прилепа и био је право откровење за југословенски фудбал. Два београдска клуба, али и Вардар из Скопља били су тада главни конкуренти.
Ипак, „Раднички“ који је играо тада у Другој лиги није заостајао у амбицијама да доведе овог одбрамбеног играча, који ће се касније показати, могао да игра на свим позицијама.
Стеван Николић, син Љубе Николића, а касније и зет Блашка Тошића, председника „Радничког“, прича нам како је Димоски „украден“ од већих и богатијих клубова.
![](https://slovojuga.rs/wp-content/uploads/2018/02/br3-teja.jpg)
Много касније, када је Илија Димоски завршио фудбалску каријеру, негде средином седамдесетих, возач Стотекса, Василије Богдановић каже у једном разговору:
[bs-quote quote=“Чудна времена, кад се сетим како сам Димоског возао по планинама Македоније, бубрези су нам отпали, спавање у колима, ма чудо.
Друштво око њега се заинтересова за причу, кад нам он потанко исприча шта је тада Раднички морао да уради да овог сјајног момка из Забрђана код Прилепа доведе у Ниш, почиње причу Николић.“ style=“style-14″ align=“center“][/bs-quote]
Он се сећа да је Ниш, почетком шездесетих година прошлог века почео да се „отреса“ баласта уштогљеног комунизма. Дошла је мода, плоче, игранке…
[bs-quote quote=“Амбиције су порасле и Радничком, тако је Блашко договорио са Димоским селидбу у нишки тим, али због прелазног рока, представници Партизана, Црвене Звезде и Вардара нису смели уопште да дођу до Димоског.
Када је ово чуо Љуба Николић, директор Стотекса, а како Раднички није имао добар ауто, одмах је послао службени ауто Стотекса у Прилеп да покупе Димоског, али тако да нико не може да га нађе.
Рекао је свом возачу Василију Богдановићу, да се само њему јавља и да путујују кроз Македонију све док му не каже да дођу у Ниш – објашњава Николић.“ style=“style-14″ align=“center“][/bs-quote]
Тако су они недељу дана провели у планинама Македоније, од Струмице до Дебра, и до Димоског, најтраженијег фубалера тада у Југославији, нико није могао да дође, а до пред сам истек прелазног рока.
[bs-quote quote=“Из Звезде и Партизана су га тражили по Прилепу, Скопљу па и Нишу јер се нешто шушкало, али он је био у оним планинама Македоније – прича Николић.“ style=“style-14″ align=“center“][/bs-quote]
Богдановић и Димоски су натрпали „Опелов“ гепек разноразном храном, чак нису улазили ни у села.
[bs-quote quote=“У неколико наврата, пошто су морали да иду и по гориво, Димоски је имао неко плаво ћебе, којим се покривао, ако уђу где има више људи. После недељу дана, у Ниш су ушли ноћу и потписали уговор. Када је објављено Београђани бесни, не могу да верују шта се догодило – закључује Николић.“ style=“style-14″ align=“center“][/bs-quote]
Никада им није речено које је муке имао Димоски и возач Богдановић да овај, иако одбрамбени играч, да 57 голова за нишки „Раднички“.
Легенда нишког тима
![](https://slovojuga.rs/wp-content/uploads/2018/02/br3-dimoski-djonom-300x283.jpg)
Димоски ће касније постати легенда нишког тима, биће на аутобусу 1962. године када је „Раднички“ ушао у Прву лигу. Он је укупно одиграо 541 утакмицу за нишки тим, а чак је легенда Звезде, Џајић изјавио да није срео одбрамбеног играча са тако израђеним шутем (Димоски је био сјајан извођач пенала).
Димоски се такође памти и по једном неславном рекорду који пада у сенку у односу на пружене игре, а то је да је са седам аутоголова у „Радничком”, понео титулу „неславног голгетера”. Његова каријера је трајала 19 година.
М.Смиљковић