У живописним пределима Сићевачке клисуре, на петнаестак километара од Ниша и левој обали Нишаве, на заравни испод Големог камена, сурове, окомите и неприступачне стене која оштрим врхом пара небо, налази се манастир Ваведење Пресвете Богородице. Светињу по званичном називу знају и људи који нису из овог краја, али га старији мештани Сићева и околних села помињу и као „цркву која је прелетела Нишаву“. Питате се како је прелетела? Како би другачије него чудом? У питању је игра речима, али не у потпуности.
Ова црква јесте „прелетела“ са десне на леву обалу Нишаве, а када бисте видели колико су та места удаљена, било би вам јасно да је за тај подухват заиста било потребно чудо, нарочито у време када се то „прелетање“ догодило. Прича о овом феномену почиње у далекој прошлости, а о њему, као и чудотворној икони Пресвете Богородице коју овај манастир чува и по коме је познат, разговарали смо са мати Арсенијом, настојатељицом у овој светињи.
Турчин очаран лепом девојком из Сићева
Поузданих података о настанку првобитног манастира на десној обали Нишаве нема. Претпоставља се да је изграђен почетком 14. века, када су овим крајевима владали Мрњавчевићи. Међутим, ту где недостају историјски подаци и докази, сећање на светиње чува се кроз предања која се преносе с колена на колено. А предање каже да је првобитна црква била мушки манастир, иако посвећена Успењу Пресвете Богородице.
Прича о „прелетању“ почиње речима да је лепа девојка из Сићева запала за око младом и обесном Турчину. Пожелевши је за себе, он је у пратњи другова, дошао у двориште њене куће са намером да је отме. Чувши њихове гласове и њиштање коња, уплашена девојка се искрала и потрчала у ноћ. Спас је потражила у манастиру где су је монаси прихватили и сакрили. Међутим, не нашавши је у кући, и Турчин је са својом пратњом кренуо за њом. Монаси нису хтели да признају да је девојка ту па је Турчин, у бесу и љутњи, запалио светињу.
Из пепела се поновно родила светиња: Како је црква прелетела Нишаву?
Девојци и њеној даљој судбини се у предању на том месту губи траг, али прича о цркви се наставља. Када су Турци одјурили на својим коњима, мештани Сићева и монаси су, борећи се са пламеном, спасавали шта се могло спасти, али цркве више није било.
Народ овог краја, иначе познат по томе што је увек изнова обнављао своје светиње после турских, али и разарања у светским ратовима, што је заједничка тачка у историји свих манастира који данас постоје у Сићевачкој клисури, одлучио је да опет изгради своју цркву. Овога пута на Турцима мање доступном месту, високо на планини са друге стране Нишаве.
Легенда каже да су монаси и мештани преносили камен по камен своје цркве, и то у тајности, ноћу, превозили га преко реке и од њега саградили нову светињу. Како је страх од тога да ће Турци открити нову цркву и направити одмазду био велики, јер су одмазде у овим крајевима биле честе и крвљу плаћане, светињу су посветили другом празнику, Ваведењу Пресвете Богородице.
На натпису изнад наоса цркве пише да је подигнута 1647. године, а приликом каснијих конзерваторских радова откривено је да је направљена на месту некадашњег гробља, а пронађени су и камени блокови са делићима фресака што потврђује легенду о настанку.
Док смо причале о томе, мати Арсенија ми је показала правац у коме се налазе темељи првобитне светиње који још постоје, и који се могу посетити. Како је рекла, са тог места се види данашња црква и цео манастирски комплекс. Разговор смо наставиле вративши се на причу о историји.
Чудотворна руска икона Пресвете Богородице
Упркос новом месту, манастир је ипак опет страдао од Турака. Према подацима, први пут је обновљен 1835. године, али је био напуштен све до нове обнове 1875. године када је заживео. После ослобођења од Турака саграђени су нови конак, дрвени звоник и чесма. Током Првог светског рата је опет страдао, а фреске и иконе су оштећене бајонетима и ножевима.
Нова обнова је уследила 1921. године када у храм долази игуман Порфирије Иљчкински са групом руских монаха и, како се претпоставља, доноси чудотворну икону Пресвете Богородице која је до њега стигла на необичан начин.
Према предању, како је испричала мати Арсенија, икона је припадала руском брачном пару који ју је са собом, као породично наследство, донео у Србију после Октобарске револуције. У борби за егзистенцију морали су да је продају, а купила ју је Београђанка Оливера која је била болесна од карцинома. Добивши исцељење пошто се молила пред иконом, Оливера ју је, потписавши се у доњем десном углу, претпоставља се вратила руском игуману Порфирију који ју је, дошавши у манастир, донео са собом.
Од тада је ова икона о чијем чудотворству постоје бројна сведочанства, манастир напустила само два пута и то накратко, а онда је враћена у своју цркву у Сићеву.
Мати Арсенија каже да код Пресвете Богородице најчешће долазе парови који још немају деце и да је сведочила повратку неких од њих, годину дана касније, са бебом у наручју. Према њеним речима, има и прича о исцељењима болести и спасењу из разних животних недаћа и искушења.
Фреске очаравају посетиоце
Ова икона стоји засебно, у зимској цркви, али ми желимо да видимо и чувену цркву која је на тако тежак начин саграђена, више пута разарана и обнављана, а ипак опстала.
Она је у основи мала, правоугаона једнобродна грађевина са олтаром и полукружном апсидом. Имала је малу припрату која се сада налази под кровом нове, веће, саграђене и освећене тек 2008. године.
Оно што одузима дах су фреске у срцу, односно наосу цркве које су у потпуности очуване. Дело су иконописца и сликара Василија Рудановског, Руса, некада професора Уметничке школе „Ђорђе Крстић“ у Нишу. Он је у манастир стигао са игуманом Порфиријем и групом монаха. Рестаурација фресака је почела у обнови цркве 1921. а завршена је шест година касније.
Од специфично насликаних фресака овде се могу видети Тајна вечера, Богородица у Живоносном источнику, Константин и Јелена са Андроником. У време те обнове је постављен и нови иконостас, са иконама које су такође дело Рудановског.
Два празника, једна светиња – Посетите Манастир у Сићеву!
Манастир слави две славе: Успење Мајке Божје и Ваведење. Мати Арсенија каже да је од мештана чула да је раније много већи сабор био за Успење него за Ваведење, што можда и потврђује предање да је црква првобитно била посвећена Успењу Пресвете Богородица. Према њеним речима, последњих година нема разлике, исти број људи долази за обе манастирске славе.
Уколико сте у време ових слава или Васкрса у Сићевачком крају, када су велике литије, не пропустите да посетите овај манастир. Разлога за то је много, а ви одаберите један због кога ћете то учинити.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
