Часопис Слово југа који се бави заштитом културне баштине југа Србије, једини је медиј који од самог почетка ради на ћириличном интернет домену, читан је и ван граница наше земље.
Како има доста људи са наших простора који живе далеко и који прате дешавања из земље, једна од таквих особа је Мирјана Петровић из Ниша.
Наша саговорница је изразила жељу да нам исприча како наши људи одржавају везу са матицом, како своје најближе уче традицији и обичајима.
Ова Нишлијка је пријатно изненађена најавом часописа са добошем, те је према њеном мишљењу ово оригинална идеја.
Драга Мирјана, можете ли нам рећи нешто више о нашим људима у Америци? Како се дружите и како млађим нараштајима преносите нашу традицију?
Наши људи у Америци се друже и у личној комуникацији и преко интернета. Најчешће се људи окупљају на славама, рођенданима, у нашим црквама и разним струковним удружењима. Преко интернета комуницирају наши људи из целог света преко разних листа на којима размењују вести из Србије и организују акције прикупљања помоћи.
При великом броју наших цркава постоје школе српског језика где деца недељом уче ћирилицу, нашу историју, наше песме, фоклор. У таквим школама се припремају и разни програми, као што је програм за Светог Саву, за крај школске године.
Ја сам члан наше цркве у Оакланду где је већина парохијана друга, трећа, па чак и четврта генерација рођена у Америци. Већина њих више не говори српски, али знају да су српског порекла. Многи су и из мешаних бракова, али долазе у српску цркву.
У цркви у Оакланду ја држим часове српског деци и одраслима. У недељу смо имали Светосавску приредбу на којој су деца прочитала слајдове о Првом светском рату јер смо хтели да та деца, рођена у Америци, знају колику је жртву Србија поднела у Великом рату и како се јуначки борила.
Деци треба причати српски о српској историји и научити их да буду поносни на земљу својих предака. То ја покушавам са својим уницима. Они су до треће године живота само српски причали. Тек кад су пошли у школицу, почели су да уче енглески.
У многим основним школама се организују предавања под заједничком темом „Свет је мали“, где родитељи долазе и причају деци о земљи свог порекла. Ја сваке године идем у школу коју похађају моји унуци. Обучем народну ношњу, однесем постер са ћириличним словима (свима им је импресивно што је српско писање фонетско и што немамо реч за spelling), причам им о Тесли и о Пупину, покажем им неко наше једноставно коло.
У школи код наше најмлађе унуке, Неве, говорила им је учитељица о индијском празнику светлости Дивали. Нева се дигла и рекла како и ми у Србији имамо празнк светлости. Учитељица је питала „Па шта радите за тај празник?“. Нева је рекла „Певамо“ и отпевала им је Нишку Бању.
Данас је мој унук, Вук, разговарао са другом из школе, малим Индусом, који му каже да не може да запамти на којој страни света сунце излази, а на којој залази. Вук му је рекао да он то зна због српског, јер у српском се west каже запад, а то је страна света где сунце запада.
Шта сте вредно понели из Ниша приликом одласка за Америку?
Вредне ствари које сам из Ниша понела су материјалне и нематеријалне природе. Од материјалних ствари највредније што сам понела су породичне слике и слика мог деде као младог војника у Првом светском рату.
Од нематеријалних вредности понела сам љубав према завичају и својим драгим пријатељима, од којих су многи сад на неколико континената, и образовање и знање.
Морам да вам кажем да овде срећем људе из свих крајева света и у разговору се увек изненаде колико знам о њиховој земљи. Ја им увек кажем да је то зато што сам ја у школу ишла у Србији, а не у Америци.
Да ли по Вама интернет и развој савремених технологија на неки начин скраћују дистанцу и удаљеност од земље и завичаја?
Интернет је, по мом мишљењу, најбољи изум у телекомуникацијама. Уз помоћ интернета сви ми можемо да комуницирамо са породицом и пријатељима у Србији и по свету и пратимо вести из Србије. Тако везе са отаџбином остају чврсте и преносе се лако и на следећу генерацију.
Које су предности живота изван граница наше земље, пошто смо сведоци да доста младих одлази ван?
Мислим да већина младих одлази из земље из два разлога. Први разлог је што у иностранству могу да нађу посао у институцијама где могу професионално да се усавршавају и где могу да раде на пројектима који су у врху светске науке и технологије.
Други разлог је што у иностранству живе у уређеним земљама где се знају правила и где се све текуће обавезе (административне, код лекара, у банци) завршавају у договорено време без великих препрека и чекања и без везе. Кад год дођем у Србију, увек се изненадим колико нам је компликована бирократија и како је тешко извадити документа. Пријатељи ме у таквим ситуацијама увек саветују да „нађем везу“. Као пример да наведем да се у Америци пасош добија преко поште. Сећам се са колико мука смо мој супруг и ја извадили српске пасоше у Нишу.
Када бисте водили пријатеље у обилазак Ниша, које би по Вама била прво место за обилазак, (наравно можете их навести и више)?
Има много ствари које треба видети у Нишу. Ја, генерално, кажем да су људи оно највредније што Србија има. Наши људи су топли, духовити, ведри, паметни, сналажљиви. Значи, своје пријатеље који нису из Ниша бих прво упознала са својим пријатељима Нишлијама.
Од историјских места бих им обавезно показала Ћеле кулу, Чегар и Медијану.
Ми смо пре неколико година доводили троје наших унука у Србију. Ја сам најстаријој унуци обећала да ћу је водити да види Медијану јер је учила у школи о Константину Великом.
Кад смо дошли у Медијану, тамо су били неки велики радови, али је капија била откључана и ми смо ушли. Нека госпођа која тамо ради је почела да виче на нас да нисмо смели да уђемо.
Тај догађај ми је потврдио оно што одавно мислим, а то је да смо врло лоши организатори. Ако је и било радова у Медијани, требало је омогућити посетиоцима да оно што је конзервирано и може да се види буде доступно, а делове на којима је рађено требало је некако оградити и направити недоступним.
Константин Велики је човек који је више него било који други владар утицао на историју света и Ниш треба Медијану и чињеницу да је он родни град Константинов много више да рекламира и нуди посетиоцима да је виде.
Велико Вам хвала на томе што пратите наш рад, као и на пристанку да говорите за наш часопис. Све најбоље од редакције Слова југа.
Хвала и Вама. Ја са задовољством читам оно што у Вашем часопису може да се прочита преко интернета. Линкове са чланцима шаљем пријатељима по свету. Само да знате да вас читају и у Јапану.
На слици је мој деда крајњи десно (како читаоци виде). Звао се Радован Трифуновић (1894-1969), из Моравца. Он је заробљен 1915. године у бици код Багрдана и остатак рата провео je у Мађарској. Њега су његови на брзину оженили пред рат, тако да ниједно дете није имао, сва су им се деца родила после Великог рата.
На слици су још два војника из моравског краја који су се исто звали Раде. Крајњи лево је стриц мог оца, Раде Стојановић из Нозрине. За овог војника који седи само знам да се звао Раде. Можда га неко од његових потомака који чита ваш часопис препозна па тако сазнамо и његово презиме и одакле је.
И. Стојановић Шешлак
