Четири европске земље: Француска, Белгија, Италија и Швицарска, склопиле су 1865. године формални договор којим су се обвезале да ће издавање златних и сребрних кованица у својим националним валутама ускладити тако да све имају идентичне мере и вредност.
Тај договор назван је Латинска новчана унија, а нешто касније прикључиле су се и друге земље: Аустро-Угарска Монархија, Шпанија, Грчка, Србија, Румунија…
Србија никада није формално постала члан Латинске новчане уније (ЛНУ), али је прихватила договорене стандарде усвајањем „Закона о српском народном новцу“ на заседању Скупштине Србије од 10. децембра 1878. године у Нишу.
После Првог светског рата исцрпљена Европа није могла да превазиђе политичке и економске проблеме, тако да је 1927. године ЛНУ престала правно да постоји.
Новчане активности данашње ЕУ и активности које је спроводила ЛНУ веома су сличне, са разликом што је ЛНУ емитовала новац у злату и сребру.
Д.Илић
