Како је фотографија повод за овај текст, прво ћемо да представимо ове малишане од 12 до 15 година. С лева на десно: Шуца – Васке (Никола Васковић, инспицијент Народног позоришта у Нишу), Зоки (Зоран Илић, инжењер електронике), Американац (А. Пејин), Муња (Никола Јелчић, историчар уметности, потписник ових редова), Клари (Александар Цанић, инжењер електронике), Пеки и Паки (Петар и Павле Мичић, истинске звезде и миљеници нишког фудбала. Почели у „Победи”, а зенит до стигли у „Радничком”). Клече: Тома (Томислав Дрезгић, архитекта), Бане Матекало (Братислав Здравковић, врсни фудбалер Радничког и других нишких клубова) и Коља – Руски (Никола Михајленко, новинар, публициста и некадашњи боксер нишког Радничког).
Екипа је снимљена на плацу на којем је сада кућа број 24. Иза екипе кречом је означен гол на зиду куће број 26 у улици Станка Власотиначког. Те далеке 1943. године у улици Станка Власотиначког било је породица различитог социјалног и духовног обележја из којих потичу и дечаци са слике. Они чине једну малу улицу којој припадају и дечаци одсутни у време летњих дана наведене године, када је настао снимак аутора Тозе Петровића Морене.
Спортска активност ових дечака била је разноврсна
Поред играња крпењачом трчало се на кратке или дуже стазе, упражњаван је скок у вис, играње „лопова и жандара” и других сличних игара. Такође, брали су воће у двориштима суседа, читали разне стрипове, нарочито „Три угурсуза”, „Принц Валијант”, „Винету”, „Фантом” и друге. Приређивали су и позориште на делу плаца поред игралишта. Наравно, продуцент је био Васке.
Наравно, дечаци су ишли у школе. Учили су вредно и поштено. Сада су пензионери, подмлађују се бригом око деце и шетњама амо-тамо, у круг! Нажалост смрт је узела свој данак. Многи више нису међу живима. Покој им души! Уопште, фото слика је трен слеђен у вечност. Шта се збило пре и после снимка тешко је рећи.
Оквирно, ипак, лако је утврдити… Други светски рат је у току. Убијање човека нормална чињеница. А шта се догађало у главама и срцима дечака са слике? Како то одгонетнути! То спада у урањање у живот, у приказ сазревања личности. О томе нека каже по неко сећање у колоплету са зрачењем живота и времена „прописаном” почетком и крајем.
Немци су ушли у Ниш
Нас дечаке који смо играли око трансформатора поред цркве приземљуше Светог Архангела, Немац, виши официр, покупио је и одвео у кино „Руски цар”, сада „Вилин град”. Какав је то судар представника „више расе” и нас Балканчића…!
Бомбардовање Ниша било је небројено пута
И наша улица добро је уздрмана бомбама из авиона (немачких, енглеских, америчких, како се понавља „цивилизаторски чин” над малим народом на брдовитом Балкану!).
Наравно, дечаци су прекидали игру и утрчавали у склоништа – подруме кућа. Резултате тог чина су упијали за увек. Једном је заувек из игре избачен Света Морене, наш старији другар. Сакрио се у простору испод степеника за спрат. Силина ваздуха од експлозије га је усмртила…
Један фото-снимак је белег у мноштву. У душама и срцима дечака са слике то је неизбрисива животна бразда пуна туге и сете.
Ипак, они громогласно спортски поздрављају читаоце: Здраво! Здраво! Здраво!
професор Никола Јелчић
