Манастир Светог Николе Мириклијског, усамљени стражар на брежуљку изнад Куршумлије, код ушћа реке Бањске у Топлицу, види се издалека. Изгледа моћно, као господар који будно мотри на свој посед, а истовремено и као његов чувар. Утисак страхопоштовања због те издвојености и помало неприступачности, међутим, узмиче пред дивљењем које вас обузима док му се приближавате све док вас у потпуности не освоји када се нађете пред храмом. Тачније, када се зауставите испред високих кула звонара од камена и опеке које су део припрате. Док пролазите испод лука који их повезује, затечени лепотом целог здања, не схватите одмах да сте прошли кроз капију времена и нашли се на почетку 12. века.
Висока монументална грађевина од опеке, са масивном куполом од оловних плоча које светлуцају на сунцу, као и бројним разиграним луковима над елегантним полукружним прозорима те великим аркадама које споља обележавају унутрашње сводове, налик је византијским и цариградским црквама. И свим другим храмовима у Србији за које, по препознатљивој раскошној лепоти архитектуре, непогрешиво знате да су их зидали Немањићи.
Овај манастир Светог Николе, прототип такозване „рашке школе“ у градитељству цркава и фрескосликарству, у трену вас натера да задрхтите. Не само од невероватне снаге светиње, већ и од чињенице да се тај храм на ветрометини вековима одупирао разним освајачима, а остао непокорен. И да стојите пред здањем које је зидано за вечност, жељом и љубављу Стефана Немање, тада удеоног кнеза Топлице, Ибра, Расине и Пусте Реке, касније великог жупана и Светог Симеона Мироточивог, родоначелника династије Немањић и утемељивача српске државности и духовности. И да ће и храм живети у вечности као и он, и његови потомци светитељи.
Док ходате пространом манастирском портом поред остатака камених зидова који чекају обнову, кроз тишину можете да чујете и звекет мачева, и ударање буздована о штитове, и топовску ђулад, али и одјек пушака и штектање митраљеза те лелек и плач које надјачавају бројни гласови монаха. Сви звуци се стапају у милозвучну мелодију која се уздиже ка небу, у молитву за спас и заштиту светитеља чувара Николаја Мириклијског, али и ктитора Светог Симеона, Стефана Првовенчаног и краља Милутина.
Уместо импозантног манастирског конака какав је сигурно постојао 1219. године када је Свети Сава, у ову задужбину са братством од 300 монаха, сместио седиште Топличке епископије, једне од седам новоуспостављених по добијању самосталности Српске православне цркве, иза храма се налази ниска приземна кућа са омањом салом за пријем гостију. У њој живи само јеромонах Симеон, настојатељ овог манастира, наш домаћин.
Игуман је млад човек милог лица и топлих очију. У припреми разговора открива да је одрастао баш у овој црквеној порти, а из сваке његове речи избија љубав према светињи коју чува, као и свест о части која му је указана поверењем да у њој служи. Историја овог светог места пребогата је да би стала у један интервју па се договарамо да истакнемо само најважније детаље.
Прве задужбине Стефана Немање
Манастир Светог Николе Мириклијског подигнут је у 12. веку, у периоду од 1158-1168. године. Упоредо са овим, грађен је и манастир Пресвете Богородице који се налази недалеко одавде, на улазу у Куршумлију, код ушћа реке Косанице у Топлицу. Ово су најстарији немањићки манастири. Касније је Стефан Немања градио Ђурђеве ступове, Студеницу, Хиландар на Светој Гори и још много светиња“, почиње са причом отац Симеон док идемо ка цркви.
Према речима нашег саговорника, једини документи о настанку ова два манастира су житија Светог Симеона, али су у њима подаци контрадикторни. Стефан Првовенчани је записао да је његов отац најпре подигао манастир Пресвете Богородице, а Свети Сава да је то био манастир Светог Николе. Једино што се поуздано зна јесте то да су ова два манастира прве задужбине Стефана Немање, и да су подигнуте пре његовог сусрета са византијским царом Манојлом Комнином у Нишу када добија „царски сан“, неку врсту дворског достојанства, и на управљање област Дубочице, данашњег Лесковца, а касније од овог цара бива признат и као велики жупан.
Проширењем територије велики жупан Стефан Немања започиње своју животну мисију, стварајући основу здраве српске државе коју ће оставити покољењима. Куршумлија, тада Топлица, у којој живи, постаје прва престоница, а манастир Светог Николе центар духовности српског народа. Био је то први храм који је имао свој Типик, правило богослужења, које су његови монаси преписивали за друге манастире, чиме је успостављена прва преписивачка школа. Манастирска болница налазила се у близини, у цркви Светих Врача Козме и Дамјана.
Тајна гробнице великог жупана Стефана Немање
Са оцем Симеоном улазимо у цркву. И унутра делује импозантно и моћно. Једнобродна је, са троделним олтарским простором који је за степеник издигнут у односу на под наоса, и то је једино што их одваја јер иконостаса нема. Храм је обновљен пред прославу 850 година од изградње. Високи зидови украшени су малобројним, али вредним иконама јер још увек нису живописани. Игра светлости која улази кроз прозоре под великом куполом привлачи пажњу. У самим луковима прозора налазе се малобројни фрагменти оригиналних фресака из 12. века, а отац Симеон каже да их нешто више има на првом спрату у јужној кули која је имала функцију капеле, али да су и оне током бурне историје храма страдале.
Пошто је ово први мушки манастир који је сазидао, велики жупан Стефан Немања је овде оставио себи и гробницу у којој би био сахрањен као ктитор. Она се налази у параклису и може се видети мада није сахрањен овде јер знамо да је он, пошто се замонашио у Студеници и предао круну свом сину Стефану, отишао на Свету Гору где се и упокојио“, наставља причу отац Симеон.
Свети Сава је 1208. године очеве мошти из Хиландара пренео у Рашку не би ли над њима помирио браћу Стефана и Вукана завађене око власти, а затим их положио у још једну Немањину задужбину, у манастир Студеницу где и данас почивају уз мошти супруге Свете Анастасије и сина Светог Стефана Првовенчаног.
Крстионица Светог Саве и скиптар манастира
Велики жупан Стефан Немања био је први, али не и једини ктитор манастира Светог Николе у Куршумлији.
Свети краљ Стефан Првовенчани је такође наш ктитор који је у 13. веку сазидао припрату, куле и звонике који красе овај манастир“, упознаје нас са животом светиње и фазама доградње отац Симеон.
Имамо и параклис Светог краља Милутина из 14. века, али се не зна коме је он био посвећен. Сви светитељи из рода Немањићког су овде прошли. У припрати имамо остатке крстионице којом је, по предању, Свети Сава крштавао вернике у овом манастиру, такође и камен којим је обележио место за изградњу цркве, а то је тада вероватно био и манастирски скиптар пошто се налази у близини.“
Прве цркве задужбине великог жупана Немање промениле су и име вароши у којој су изграђене.
Нису у питању само овај и манастир Пресвете Богородице, него овај крај има итекако бројне цркве и остатке манастира, преко 800, што оних у рушевинама, што обновљених. Тада су оне биле покривене оловним плочама, као што је наш манастир и сада, и оне су на сунцу давале одсјај и издалеке се виделе. Зато је народ дао назив Беле Цркве“, каже отац Симеон.
Како су Беле Цркве постале Куршумлија?
Доласком Турака средином 14. века и тешких времена, слава Немањиних, у средњем веку веома цењених манастира, почиње да бледи. Куршумлија остаје једна од најзначајнијих вароши за трговину оловом и сребром као што је то и била у претходним вековима, али постаје седиште локалне турске управе. У манастиру Светог Николе белоцрквански епископи опстају до 1690. године и прве велике сеобе Срба из ових крајева, када са монаштвом напуштају храм и крећу са народом.
О манастиру остају да брину само заштитник Свети Никола и задужбинари здања. По одласку већине хришћана ових крајева са вековних огњишта, Турци њихова имања насељавају муслиманским живљем, а са храма Светог Николе почињу да скидају оловне плоче. Из тог периода потичу и два тумачења данашњег имена овог града.
По једном, Турци су од олова са цркве изливали куршуме па је назив настао спајањем речи: куршум и лити. По другом тумачењу, изворни назив Беле Цркве само је преведен на турски као Куршумли Килисе, односно Оловне Цркве, који се кроз изговор спојио. Варош се пред ослобођење од Турака помиње и као Куршумље, а после 1878. године добија данашњи облик имена – Куршумлија.
Скидање оловних плоча са кровова, осим на промену имена града, имало је утицај и на саме манастире. Пошто је храм Светог Николе изгубио заштитне покриваче, кров је почео да прокишњава и уништава фреске. Постоји и прича о двојици трагача за златом који су скидали камен по камен манастирских зидова, али била она истинита или не, црква је после времена под Турцима остала у рушевинама.
Римска и византијска некропола у дворишту цркве
Да је ово свето место имало веома богату историју и манастирски живот потврдила су и археолошка истраживања Народног музеја Београд која су, са прекидима, трајала од 1967-1980. године. У црквеној порти пронађене су римска и византијска некропола, а ту се после 1690. године, када је манастир опустео, сахрањивало и становништво.
У порти је откривено више од 1600 гробова, али се процењује да их има и више. И под цркве у којој се налазимо је сазидан изнад људских костију. Овде и у дворишту су сахрањивани не само монаси, него и епископи, а пошто је Топличка епископија касније прерасла у митрополију, у подацима се може наћи и помињање белоцркванских митрополита, и сигурно је да и они почивају у самој цркви или око ње. То су потврдила и ископавања јер су проналажена тела у архијерејским одеждама“, каже отац Симеон.
Чудотворна икона Богородице – Одигитрија Бајталска – трећи пут спасена!
Са приче која потврђује светост места прелазимо на разговор о чудима јер стојимо испред чудотворне иконе Мајке Божје познате као Одигитрија Бајталска.
Када је 2019. године била централна прослава 850 година од оснивања манастира и 800 година од проглашења аутокефалности Српске православне цркве, овде је било око 15 архијереја. Тада смо имали и госта, митрополита Алексеја из Украјинске православне цркве Московске патријаршије који је трајно поклонио овом манастиру чудотворну икону Пресвете Богородице – Одигитрије Бајталске.
Она је урађена по угледу на копију иконе коју је насликао Свети апостол и јеванђелист Лука који се и сматра зачетником иконописања јер је први насликао икону Мајке Божје Јерусалимске, за њеног живота.
Она ју је видела и благословила речима: „Нека благодат моја буде на овој икони и свима онима који се пред њом моле“. Аутор иконе у нашем манастиру је непознат“, каже отац Симеон.
Отац Симеон каже да је ова икона из 18. века два пута спасавана од уништења:
С обзиром на тренутни рат у Украјини, можемо рећи да је сада трећи пут спасена, да буде на помоћ не само нама, него свима на свету.“
Откривање тајни манастирске порте
Док се игуман поздравља са гостима који су организовано стигли у посету манастиру, излазимо да видимо порту храма. Остаци велике трпезарије говоре о некадашњој бројности монаха у овој цркви, а ту су и темељи епископске палате која је имала више просторија. Виде се и остаци рановизантијске гробнице која је у облику свода, као и оградни зидови око комплекса. Нема трагова краљевског двора, али отац Симеон, када се састанемо испред улаза у цркву, каже да верује да ће се новим археолошким истраживањима доћи и до њих. У разговору долазимо и до више слава које овај манастир прославља.
Храмовну славу Светог Николу, 19. децембра, први пут смо овде опет прославили 2013. године, чак 323 године од напуштања манастира 1690. године. Славимо и Пренос моштију Светог Николе 22. маја, и тада се више верника окупи, имамо и колачара, и литије. Прослављамо и Светог Симеона Мироточивог 26. фебруара као ктитора, а то је уједно и мој имендан јер сам име добио по њему“, додаје скромно отац Симеон.
Уз позив да дођемо на неку од светковина, ако већ не можемо на редовне литургије јер не живимо у близини, опраштамо се од оца Симеона и ка Нишу крећемо пуни утисака. Другачије је немогуће јер боравак у тако великој светињи утиче на човека чак иако тога, док је у њој, није свестан. И мења поглед на живот, на важне и неважне ствари, тера на размишљање о пролазности и вечности. А вечност је, сасвим сигурно, друго име за манастир Светог Николаја Мириклијског у Куршумлији.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
