Крајем 19. века, путујућа позоришта су доносила узбуђење у монотон живот српских градова, али када је стално позориште у Нишу прекинуло рад, жудња Нишлија за представама није утихнула. Захваљујући позиву председника нишке општине, Михаило Димић је постао управник и обновио позориште „Синђелић“ у Нишу, што је довело до првог успешног извођења представе у новој дворани 24. јуна 1893. године.
Путујућа позоришта као прозор у друге светове
„Долази позориште!“ био је познати узвик којим се крајем 19. века најављивао долазак путујућег позоришта у градове Србије. Позоришне представе глумаца на точковима шириле су видике и отварале нове светове за грађане успаваних варошица. Једно такво путујуће позориште припадало је Михаилу Димићу и служило је као инспирација за „Путујуће позориште“ Стевана Сремца.
Стално позориште у Нишу је обновљено када је формирано Удружење нишког позоришта „Синђелић“, чији је рад потврдила Управа града Ниша. Међутим, интересовање публике за стално позориште у Нишу није било довољно, па је након обнове у гостионици Европа 1891. године, позориште Синђелић прекинуло рад на пролеће 1892. године због финансијских тешкоћа.
Ипак, јесен исте године донела је поновну обнову позоришта, која је постала прекретница у његовом развоју када је председник нишке општине Васко Бранковић позвао Михаила Димића као управника да формира глумачку трупу и предложи репертоар. Обновљено позориште је прву представу одиграло 24. јуна 1893. године у новој дворани у башти гостионице Европа, коју је о свом трошку подигао власник гостионице Милан Радосављевић-Репоња, љубитељ позоришта.
Романтичар и патриота
Михаило Димић је оставио неизбрисив траг у нишком културном животу 19. века као управник и организатор путујућих позоришних дружина, редитељ, глумац, позоришни писац и први учитељ читаве једне генерације позоришних почетника. Он је заслужан за ширење, пропагирање и усађивање позоришта на тлу Србије.
Димић је почео да стиче своје позоришно искуство у Пешачком путујућем позоришту Исаије Јокића (1866-1870), које је гостовало по малим местима, нарочито селима Србије и понекад Босне. Након четири године, основао је своје путујуће позориште, које је сматрао живом националном трибином, на којој је често држао родољубиве говоре. Његови таленти за организацију, глуму и певање изазивали су велико поштовање и дивљење код публике и у глумачким круговима.
Када је постављен на чело позоришта Синђелић, Димић је већ имао око шездесет година и иза себе деценије напорног рада и путовања, борећи се за свакодневни опстанак.
Рођен 1840. године, Димић је био познат по улогама у којима је играо јунаке Ђурађа Бранковића и Милоша Обреновића, али и карактерне ликове, а његов Кир Јања био је запамћен код публике. Умро је у Ћуприји 29. децембра 1901. године, посветивши свој живот позоришту како би пренео своје романтичарске, патриотске и просветитељске идеале народу.
Први плакат за позоришну представу у Нишу постављен је 1883. године, а радило се о комаду Лазе Поповића. Ова представа је била поводом годишњице венчања краља Милана и краљице Наталије Обреновић, што указује на велику важност нишког позоришта у то време.
И.С. / Д.И.
