Верујем ће вам свако ко је бар једном био у Врању рећи да ће се тамо радо вратити јер је тај град на југу Србије познат по много чему: по топлој јужњачкој души; срдачним, дружељубивим и гостопримљивим људима; изврсној храни јер у Врању домаћице још увек оклагијом суку скоро провидне коре за питу; по музици која се свира на посебан начин – онако мераклијски, као у делима Боре Станковића; по Саборној цркви подигнутој у време Турака уз одобрење султана Абдул Меџида I, а надзор и делимично лични прилог врањског Хусеин-паше; по грађевинама из различитих историјских периода којих у самом граду и околини има много. Питање је, међутим, колико посетилаца када оде одавде, зна да је боравило на тлу манастира Хиландар? Прича о томе како је Врање у 14. веку, као додатни поклон уз манастир Светог Николе, даровано светогорској светињи, одвела нас је у град на самом југу Србије.
Врање је и у 21. веку задржало шарм прошлих времена: поред модерних зграда и прелепог, широког и дугог шеталишта у центру, оно још увек има замршену мрежу вијугавих уских сокака; дворишта двеју кућа у срцу градског језгра и даље дели капиџик; поред модерних ограда још се понегде могу видети и старе, сазидане од ћерпича и са дрвеним вратима; већ од раног пролећа њиме почиње да се шири мирис старинског баштенског цвећа и увек се осећа миловање поветарца који долази са планина Пљачковице и Крстиловице у чијем наручју живи већ вековима.
Блештаво бела црква Светог Николе и њене тајне
Манастирски комплекс Свети Никола налази се на северном ободу града, подно средњевековне тврђаве Марково кале. До комплекса и цркве води уска, стрма улица налик већини других у том делу вароши. Иако се високи пирг и црквена купола виде издалека и представљају оријентир, то посетиоца не припреми довољно за велелепну, блештаво белу грађевину окупану сунцем пред којом се изненада нађе, кад се улица нагло заврши подно њеног степеништа. А она, црква, на препад освоји лепотом и господским, ненаметљивим достојанством. Манастир, конак, чак и невелико двориште, од те трепераве белине изгледају нестварно и помало тајанствено, као дама која на постављено питање одговори само загонетно, осмехом.
Када сам на затворена врата цркве покуцала у жељи да наглим отварањем и евентуалном шкрипом не уплашим неког унутра, у мислима су ми одјекнуле речи Војислава Илића: „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира на капији, затвореној, светогорског манастира?“ Није била позна ноћ нити сам покуцала на капију, али јесам стајала пред вратима храма који је метох светогорског манастира.
Протонамесник ове светиње и парох Ведран Костић са којим сам договорила посету се, међутим, појавио из правца конака па смо заједно ушли у цркву. А њена унутрашњост, исто као и спољашњост, одузима дах. Иако обновљени и недавно фрескописани, њени зидови и иконостас шапућу о вековима постојања.
Спој средњовековне Србије и Хиландара
Манастир Светог Николе саграђен је између 1321. и 1332. године. Његову изградњу благоизволео је кнез Балдовин од Светог краља Стефана Дечанског који је својом Повељом дозволио кнезу да сагради манастир на овом месту“, почиње причу отац Ведран.
Према доступним подацима, кнез Балдовин, зачетник племићке лозе Багаш, био је феудални властелин, краљевски порезник који је управљао врањском жупом. На молбу његовог сина, кнеза Маљушата, краљ Душан (касније цар Душан Силни) манастиру Хиландар поклања ову цркву, а осим ње и Врање као и околна села заједно са виноградима, ливадама, катунима, млиновима и свим правима на коришћење.
Повеља из 1343.-1345. године која потврђује то даривање, први је писани траг о овој светињи. Део текста који се односи на овај чин може се прочитати на спомен-плочи манастирског здања.
Веза овог манастира и Хиландара је, према речима оца Ведрана, била веома јака.
У нашем манастиру обитавали су хиландарски монаси зато што је Врање стратешки било значајно због трговине између Грчке и Србије, тако да су хиландарски монаси овде допремали намирнице, а из манастира Светог Николе возили су храну за Свету Гору. Тако је све било до Маричке битке 1371. године и боја на Косову 1389., када су Турци продрли у ове просторе Србије. Хиландарски монаси су се повукли из манастира, а сама црква Светог оца Николаја је разрушена до темеља о чему сведоче разни путописци, међу њима и Јован Хаџи-Васиљевић“, каже отац Ведран.
Пут од опљачканог светилишта до светионика духовности
Име овог манастира се у писаним документима поново појављује тек 1894. године када је, за време владавине краља Милана Обреновића, на месту првобитне светиње саграђен нови храм. Тада су у наосу цркве пронађена три надгробна споменика изнад гробница кнеза Балдовина, његове супруге или мајке Ане и, како се претпоставља, унука Николе Балдовина Багаша.
У овој обнови постављен је и иконостас са тридесет једном иконом које је осликао фрескописац Т. И. Буџароски. Све иконе биле су дар имућних врањских породица и на свакој од њих, осим имена дародоваца и године, пише да су поклоњене уз молитве за здравље породице, брачну срећу и пород.
У Првом светском рату Бугари су опљачкали манастир и запалили архиву, тако да ми немамо много података о манастиру, али са сигурношћу можемо да тврдимо да је обновљен до 1905. године, у време владавине краља Петра Првог Карађорђевића, и да је остао такав какав јесте све до деведесетих година 20. века, када на чело епархије долази Његово преосвештенство владика Пахомије који покреће нову, свеобухватну обнову манастирског комплекса“, наставља причу отац Ведран.
Прва је обновљена црква на којој је подигнута купола, налик оној на главној хиландарској цркви Ваведења Пресвете Богородице, а потом је саграђен и нови конак. И оригинални иконостас је рестауриран конзервиран. Подигнут је и пирг висок скоро 40 метара, по угледу на пирг Светог Саве у манастиру Хиландар, а затим и гостопримница са пратећим садржајем. Спомен-костурница са моштима пострадалих из Пчињског округа од бугарског окупатора за време Првог светског рата, започета на иницијативу краља Петра Првог Карађорђевића и са благословом митрополита скопског Јосифа још 1934., завршена је 2022. године. Исте године, пред прославу 690 година постојања манастира, завршено је и прво фрескописање саме цркве.
Икона хиландарске Богородице Тројеручице и мошти двадесет светитеља
Осим по необичној историји манастира у чијем су животу учествовала чак четири српска краља, он је познат и по чудотворној икони Богородице Тројеручице. На видном месту, опточена сребром и златом, прва је која вам привуче поглед при уласку у цркву. Према речима оца Ведрана, ова икона је верна реплика хиландарске Богородице Тројеручице и дошла је из Хиландара. Поред ње, у манастиру се налази и несвакидашња икона Светог Николе, идентична оној коју је краљ Стефан Дечански даривао цркви у Барију у којој почивају мошти овог светитеља чудотворца.
Поред тих светиња у манастиру имамо и честице моштију двадесет светитеља, од раног хришћанства па све до 20. века. Међу њима се налазе честице Светог архиђакона Стефана, Светог Јована Златоустог, Кнеза Лазара, Сурдуличких мученика, Јасеновачких мученика… Народ долази и поклања се тим моштима, тражи од Господа исцељење и моли се за спасење душе“, каже свештеник.
Свечане литургије у данима слава и великим празницима
Иако су верници улазили у цркву и током снимања разговора са оцем Ведраном, према његовим речима највише људи има на дан храмовне славе.
Манастирска црква прославља славу Пренос моштију Светог оца Николаја која се слави 22. маја. Већина народа из Врања тог дана долази да се поклони и оцу Николају, и Богородици Тројеручици, и честицама моштију Светих. После литургије су литије око манастира, тако да је тај дан свечан и веома лепо пролази“, каже отац Ведран.
Осим за славу, велики број верника овде се окупља и на Никољдан 19. децембра, као и о великим празницима Божићу, Усрксу и Богојављању.
Уз позив да поново дођемо, опраштамо се са нашим домаћином и одлазимо богатији за време проведено у цркви која пружа осећај заштићености под будним погледима светитеља. А можда тај осећај долази и из сазнања да смо боравили у светињи у којој су се, више од једног века, молили хиландарски монаси, а њихове молитве, уткане у темеље овог храма, и даље живе.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
