Од свих локација од културног значаја које бисте могли посетити у Врању, а њих има у великом броју у самом граду, али и околини, ово ће бити прича о само једној. О цркви која има посебно место у срцима Врањанаца. У питању је једна од најмањих цркава у Српској православној цркви и најстарија богомоља у Eпархији врањској – Црква Свете Петке која је позната као Крстата џамија. Легенде о њој и настанку њеног имена увелико превазилазе њену скромну величину, али не и благодат и сведочанства о исцељењима по којима је ова светиња позната.
Црква Свете Петке посвећена Светој преподобномученици Параскеви налази се у делу града који је некада припадао старом Врању, одакле се варош временом развијала и ширила. Данас је то горњи део града, а црква се налази у насељу Тулбе, неколико десетина метара удаљена од чувеног Белог моста и Врањске реке.
Поузданих података о тачном времену њеног настанка и градитељу нема. Према остацима зидина пронађених приликом обнове светиње у 20. веку, које се данас налазе на улазу у цркву, претпоставља да је подигнута у 12. или 13. веку, на темељима цркве из 6. века, и да је тај средњовековни храм био много већи од садашњег. Писаних трагова нема, али је у народном сећању он остао као Саборни храм који је надалеко био познат јер су у њему биле мошти светитеља па га је због исцељења посећивало много људи, не само из Врања и околине, већ и са Косова, данашње Северне Македоније и Грчке. Црква је, као и већина других богомоља у самом граду и околини, порушена по доласку Турака у Врање 1455. године.
Легенде и тајне око назива Крстате џамије
Да је у питању била велика светиња која је много значила Врањанцима и уопште хришћанима које је пут овде доводио, сведоче бројне легенде које су кроз векове ропства сачувале сећање на њу, и кроз које је она остала жива. Највише предања је о томе како је хришћанска црква добила назив Крстата џамија, а сва почињу у истом тренутку: оном када су Турци, на месту цркве Свете Петке, хтели да подигну џамију. Следи прича налик оној која је описана и у народној песми „Зидање Скадра“: „Што мајстори за дан да саграде, то све вила за ноћ обаљује“.
Према једној легенди, рушење се дешавало током изградње џамије, а према другој су Турци успели да подигну џамију, али им се рушио минарет. И о томе како су проблем решили постоји више митова. По једном, у темељ или зидове џамије уклесали су крст па је грађевина престала да се руши, док су, по другом, крст уклесали у зид минарета након чега су успели да га подигну.
Постоји и предање да су због проблема које су имали са зидањем своје богомоље на темељима православне цркве, када су најзад саградили џамију, на врх минарета ставили и крст поред полумесеца да би смирили хришћане. А симбол хришћанства помиње се и у легенди да су око џамије саградили четири минарета и тако образовали крст.
Како је рушење цркве Свете Петке помогло зидање јавног купатила?
Постоји и сећање на то како су Турци зидали „Амам“, јавно купатило у Врању, а централно место у њему опет има рушење цркве Свете Петке. У тој причи се тврди да неимари приликом рушења цркве зидове нису разбијали, већ их пажљиво разграђивали, скидајући циглу по циглу и камен по камен који су, затим, преносили на друго место у вароши да би од њих сазидали купатило, верујући да је грађа из хришћанске богомоље чудотворна па ће и вода у купатилу постати лековита. У овој верзији се сав материјал за градњу који би преко дана однели до купатила, преко ноћи враћао на своје место, унутар разрушених зидова цркве.
Жеља Врањанаца за очувањем сећања на сопствену светињу очигледно је била много велика јер постоји чак и прича да су Турци, не могавши да саграде џамију, на један започети зид ставили крст после чега је грађевина престала да се руши, а они, да ли од страха пред божјом силом или од казне, схвативши да је у питању велика светиња, одустали од изградње и цркву, односно њене остатке вратили хришћанима. Ова легенда највише говори о болу Врањанаца због одузимања светиње јер су џамија и минарет на том месту ипак постојали, а срушени су по ослобођењу Врања од Турака 1878. године.
Исцељујућа вода и Божји благослов
Ипак, легенде су преживеле, а која год од њих била истинита, нека јесте макар делимично јер у супротном не би опстала, црква Свете Петке је прозвана Крстатом џамијом, а по том имену је позната и данас. Али не само по томе, него и по причама о исцељењима која су у њој наставила да се дешавају. И о њима постоје бројне легенде из претходних векова. Највише је оних које говоре о томе да је у порти срушене цркве постојао дирек, како се у Врању каже, за који се веровало да има посебну моћ. Дирек је, иначе, носећа греда у конструкцији било које грађевине. Народ је веровао да ће молећи се пред тим диреком, као што он обезбеђује стабилност храму, и седајући на камен који је поред њега, од Бога добити оно за шта се моли, а што ће имати стабилност и чврстину.
Осим тога, предање каже да је на месту данашње чесме, из земље чудесно избила вода што су верници схватили као Божји благослов и поруку да је вода исцељујућа, и да је у те сврхе треба користити. Тако постоји прича из давнина о неком слепом сину јединцу кога су родитељи довели чак из Призрена, а који је после молитве и љубљења дирека заспао на камену, а када се пробудио и умио водом – прогледао.
Најпосећенији дан: Велики петак у Крстатој џамији
Ова прича је у дубокој вези са самом светитељком којој је црква посвећена јер је реч о Светој преподобномученици Параскеви познатој и као летња Света Петка или Параскева Римска која је била ранохришћанска мученица и заштитница слепих. На иконама ова светитељка у рукама држи плочицу са урезаним очима и празнује се 8. августа, што је и дан славе овог храма. У народу је, међутим, позната и као Света Петка Трнова, али тај назив је настао из другог разлога јер светитељка под тим именом у хришћанству не постоји.
Наиме, тог дана је, на празник Параскеве Римске, књегиња Милица из Трнова пренела у Љубостињу мошти Преподобне мати Параскеве или Свете Петке, византијске односно светитељке из Србије, која је живела у 11. веку. Она је на иконама представљена са крстом и гранчицом мирте у рукама и слави се 27. октобра. Два празника спојена су и у називу па је тако настало комбиновано име Света Петка Трнова.
Много људи долази на дан славе, 8. августа, да се помоли Светој Петки. Обележавамо и Преподобну мати Параскеву 27. октобра, али је ова светиња најпосећенија за Велики петак, на дан Христовог страдања. Тада све цркве у Врању заједно, немају посету као ова. Хиљаде људи сатима стрпљиво стоји у реду да би прошло кроз светињу, било помазано и покрштено освећеном водом“, каже Тома Величковић, црквењак у овој светињи.
Света литургија сваког петка
Посета ове цркве петком, не само на овај велики празник, реликт је прошлих времена.
Ову светињу су вековима посећивале генерације и хришћана, и Турака“, каже наш саговорник.
Хришћани су је посећивали петком, пошто Турци светкују петак као што ми светкујемо недељу, тако да су тада без сметње могли да долазе и да се овде моле своме Богу. То је остало и до данашњег дана.“
И управо тај обичај овај храм чини јединственим јер се у њему Света литургија служи искључиво петком.
Четвртком се у вечерњим сатима чита Акатист Светој мученици Параскеви, а сваког петка је литургија. Нема је за Васкрс, Божић и Богородичине празнике, али је има сваког петка. По завршетку службе се увек освећује водица која се дели присутном народу“, каже Тома Величковић.
Верници подигли звоник – звоно поклонила једна Врањанка!
Иако је ова светиња веома скромних димензија и нема класичан иконостас, олтарски простор је од наоса одвојен царским дверима, а зидове красе бројне иконе.
Оне су, углавном, дарови верника. Овде долазе сви, а поготову женски свет јер је Света Петка позната као заштитница жена пре свега. Многе мајке немају децу па дођу, брачни парови који немају ту срећу, а долазе и због испита, и због излечења…“, наставља причу наш саговорник.
Он је, како каже, сведок бројних прича о исцељењима попут оне у којој је мајка тешко оболелом детету обукла одећу која је преноћила у цркви па дете, на чуђење лекара, напрасно оздравело или приче о човеку коме се функција одузете стране тела после можданог удара повратила пошто је попио воду са црквене чесме.
Долазе први пут да моле, а онда да се захвале Светој Петки што им је помогла“, каже наш саговорник.
Захвалност верника је велика што доказује и звоник који је 2008. године подигнут искључиво од њихових прилога, док је звоно поклонила једна Врањанка.
Црква Свете Петке мученице, позната и као Крстата џамија, под окриљем је Завода за заштиту споменика културе.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
