На данашњи дан пре 82 године, 147 логораша у концетрационом нацистичком логору на Црвеном крсту, предвођени студентом Бранком Бјеговићем, кренуло је ка жицама логора у слободу. Тог дана 105 логораша успело је да пробије ограду од бодљикаве жице и побегне а 42 је погинуло током бекства. То је уједно било и прво бекство логораша из неког логора Трећег рајха.
Концентрациони логор у Нишу је сведок једног од најмрачнијих периода новије светске историје. У згради напуштеног војног магацина, септембра 1941. почиње се са изградњом логора недалеко од железничке станице Црвени крст а већ октобра се у њега допремају људи из околних места. Октобра 1941. године су сви Јевреји из Ниша и околине били у логору, са не малим бројем Рома и ухваћених симпатизера Нородноослободилачког покрета.
Услови за живот у главној логорској згради били су крајње нехумани. Мрачне просторије без грејања и вентилације, спавање на танким сламнатим подлогама на бетонском поду. Храна је била, како описује један логораш „никад сит, увек гладан“, једва довољна за преживљавање.
У логору ни почетком 1942. није било стрељања. Тек када се поширила вест да се спрема стрељање ухваћених партизана из Копаоничког одреда, осуђеници на смрт договарају бекство. У вечерњој шетњи кренули су до капије, а када нису могли ту да пробију њих 147 кренуло је ка жицама логора под вођством студента Бранка Бјеговића. Немачка војска је са тавана отворила рафале на побуњенике, и многа тела остала су на жицама. Погинуло је њих 42, док је 105 логораша побегло преко жице. У току 1944. године, предосећајући крај, нацисти су уништили документацију, спалили посмртне остатке стрељаних на Бубњу и 14. септембра 1944. ликвидирали последњих 36 логораша.
Озимић: Многи данас након посете логору излазе у сузама
Полагањем венаца и опелом данас је обележена 82. годишњица пробоја Логора на Црвеном Крсту. Небојша Озимић, виши кустос Народног музеја Ниш, на обележавању дана сећања на све недужне жртве нацистичког логора, каже да је у наредним данима на Бубњу стрељано око 1200 људи као освета за ово бекство. Претпоставља се да је од фебруара 1942. до октобра 1944. кроз капије логора прошло око 30 000 људи, а да је више хиљада стрељано на Бубњу.
Много људи данас посећује логор, сведочанство великих страдања. Највише посетилаца је из западно-европских земаља око 70 одсто, и углавном када долазе не знају много о логору. Када одлазе, многи излазе у сузама управо због тога што су спознали једну историју која им није била презентована у њиховом школском програму. Са друге стране долазе екскурзије ученика који одавде излазе оплемењени родољубљем које ће наставити да шире.“ – каже Озимић.
Унук једног од логораша који је био учесник пробоја, Славиша Јаснић каже да му је деда причао о свим детаљима, а да је сада чуо и званичну верзију која се поклапа са причама шта се одиграло.
То су ужаси који не би требало никад у свету да се понове. Тешко је у оваквим моментима причати, то је била борба за опстанак, они су знали да ће бити стрељани и то је јединствен пример у свету да се једна група људи одважила да побегне из логора. Мој деда један од оних који су успели да побегну. Мало је неоправдано што ја потомак, унук нисам схватао величину овог чина. Много тога у свету није обелодањено шта се овде дешавало.“ – рекао је Јаснић.
Од 1967. године простор некадашњег Концентрационионог логора претворен је у музеј посвећен свим жртвама страдалим током Другог светског рата. У аутентичном простору приказани су услови живота логораша, потресне поруке исписане пред смрт на зидовима, документа о пробоју из логора као и документа о страдању јевреја, заточеника логора.
M.T.
