Свети великомученик Георгије (Свети Ђорђе), према хришћанском предању, рођен је око 280. године у малоазијској области Кападокији. Растао је у богатој и угледној хришћанској породици. Као мали остао је без оца и са мајком се преселио у Палестину.
Образовао се и израстао у снажног и храброг младића који је приступио војсци. Истакнутог војника са бројним заслугама лично је цар Диоклицијан прогласио за војводу и свог саветника.
Године 303. организован је највећи прогон хришћана и немилосрдно истребљавање верника. Георгије је изашао испред цара, говорио против прогона и одважно признао да је и сам хришћанин.
Бесан цар га је затворио у тамницу и наредио да му се на ноге поставе кладе а на груди велики камен. Очекивало се да се Георгије притиснут боловима и мукама одрекне хишћанске вере. Мучења су се наставила, а он није попуштао. Непрестано се молио богу. Бог је исцељавао ране и спасавао га од смрти. Народ, а међу њима и царева жена Александра, били су задивљени.
Измучен Георгије је изведен пред кип бога Аполона како би се ту одрекао хришћанства и молио за живот. Пришавши статуи, она се срушила, а за њом и остале статуе у храму. Царица Александра је јавно иступила и признала веру у Бога који Георгију даје толику снагу.
Напослетку је цар наредио да се Георгију и царици Александри одрубе главе. Она је издахнула пре посечења. Георгије се на губилишту помолио, а затим је положио своју главу. Погубљен је 23. априла (6. маја по новом календару) 303. године. Његово тело касније је пренетео у Лидију, а на гробу ја подигнута црква.
Српска православна црква слави га два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном календару).
