Данас, 6. маја је Ђурђевдан, крсна слава многих Срба и велики празник који славе Роми. После Светог Николе и Светог Јована, Ђурђевдан је трећа најчешћа слава у Срба.
Неколико дана раније позива се свештеник у кућу да освешта водицу. За Ђурђевдан се традиционално ките капије, ограде и врата венцима од лековитог биља што симболизује очување здравља и лечење болести. Ђурђевданско кићење не уклања се данима, па и недељама, све док се биљке којима су куће, дворишта и торови окићени – саме не сасуше.
Светом Ђорђу се у заслуге ставља стварање немањићке Србије
Према предању, Стефан Немања молио се овом свецу заштитнику да га ослободи из пећине у коју су га заточила и оковала љубоморна браћа. Молитве су му биле услишене, а он је постао велики жупан и утемељио моћну државу.
Колико је поштован у нашем народу говори и чињеница да се он слави два пута годишње – као празник преноса моштију светитеља (Ђурђиц, који се слави 16. новембра) и 6. маја када се обележава дан његове смрти (Ђурђевдан).
У сваком дому у коме се прославља овај празник, налази се икона светог Георгија који убија аждају, а приче су разне због чега управо ова слика представља Ђурђевдан.
У време ослобођења Врања од Турака, пред крај 19. века, у врањском крају постојали су многи обичаји везани за празник Ђурђевдан
Српски етнолог и историчар који је посебно био заинтересован за обичаје, културу и традицију народа који су живели у Старој Србији, Црној Гори и на Косову и Метохији Татомир Вукановић рођен у Врању, био је посебно заинтересован за обичаје, културу и традицију народа који су живели у Старој Србији, Црној Гори и на Косову и Метохији.
Он у својој књизи „Врање – етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подрчја у доба ослобођења од Турака 1878.“ пише да се у старом Врању обичавало од старине да се у рану зору Ђурђевдана обављало ритуално купање. У воду за купање, стављало се црвено ускршње јаје, здравац, коприва, дрен и друге траве које имају функцију у магији. Том водом се је обављало ритуално купање.
На купање се одлазило и у врањске воденице и ваљавице, где се купало поред воденичног кола. Веровало се је да ће онај који се окупа на Ђурђевдан, рано пре сунца, у току целе године бити здрав.
Куће и друге зграде су се китиле зеленом врбом. Дућани и трговачке радње, китили су се изнад улазних врата. Овај обичај се одржао у Врањском крају до данашњег дана.
Обичај изговарања „мантафе“ се изгубио, али су остала сведочанства о њима у делима Борисава Станковића, највећег трагичара људских душа, писца који је писао о свом родном граду, његовим људима, обичајима и традицији.
У чанак би се сипала вода, а у њу ставило црвено ускршње јаје, дрен, здравац, па би се све то ставило под бокор ружиног грма. Девојке из групе би опрале ноге свежом водом и обрисале их. Доносила би се здела испод ружиног грма, па се једна девојка покрије велом преко главе и даје јој се огледало, те она из чанка вади ките цвећа. Мантафа се изговара на турском језику, у стиховима кратких садржина. Она девојка која извади киту цвећа из чанка или ћепчета, док се у преводу казује мантафа. Свака девојка ово понавља све док се не заврши мантафа. Када се мантафа заврши она девојка која је последња извукла киту цвећа, вади је из чанка, а затим том водом почиње да прске девојке. Верује се да ће она девојка која буде испрскана том водом бити завршена и да ће је удати, због тога остале девојке беже од ње, како не би биле поквашене.
„И отпоче се мантафа. Моја мати прво је изговори на турском језику, кратка је у стиховима. У Врању жене, преводећи је на српски језик, одуже је, иските и саме допуне…
…Отпоче:
Ја не знам шта ми је! Откад те видех, свет ми је тесан. Узалуд игра, песма и весеље, узалуд све. Дођи, душо, или прођи поред пенџера, да те видим, осетим мирис твоје косе и сагледам сјај твојих очију…!“, писао је Бора у приповеци „Ђурђевдан“.
У различитим крајевима обележавају овај пролећни празник на разне начине, међутим када је у питању припрема саме славе поједини ритуали овде не одступају. Припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Српске православне цркве обележава се један од највећих пролећних празника.
Обичаји и веровања везана за Ђурђевдан у српском народу су свакако постојали и пре него што је примљено хришћанство, па се тако у неким крајевима не једе овчје млеко и јагњеће месо, нити се спава у природи. Домаћини које славе ову славу очекују ведро и лепо време, јер је то знак да ће година бити родна, али и зато што се тога дана руча у природи.
Роми у Србији данас прослављају Ђурђевдан, свој највећи празник, којим се слави долазак пролећа уз музику и весеље, кићење куће. Они овај празник славе три дана.
Е.Остојић
