Манастир Света Петка Иверица који се налази у близини села Островица у Сићевачкој клисури јединствен је по много чему. То је манастир који носи име по светитељки која, заправо, не постоји; део иконостаса је чудотворна икона Свете Петке која услишава молитве; предање да су Турци пред вратима храма закопали дванаест живих девојака у венчаницама показало се као страшна истина када су се, приликом обнове манастира, кости и накит појавили као доказ; био је једини војни манастир у Српској православној цркви икада; једина честица моштију у овој српској светињи је део моштију грузијског светитеља.
Манастир се, иначе, налази у једној од најлепших клисура југоисточне Србије познатој и као Сићевачка Света Гора због двадесетак манастира и цркава које су у њеним неприступачним пределима никле почетком 15. века, у време када су ове пределе, бежећи пред турском најездом, почели да насељавају монаси са Свете Горе.
Жељу да се светиња на таквом месту и са толико необичном историјом посети пробудила би и само једна од поменутих чињеница. Зато смо се упутили ка манастиру удаљеном двадесетак километара источно од Ниша да о цркви, врло познатој и вољеној у овом крају, поразговарамо са игуманијом, мати Анастасијом Ковачевић.
Чудотворна икона Свете Петке
Иако манастирско двориште са једне стране излази на магистрални пут Ниш-Пирот, не више толико прометан после изградње ауто-пута који обилази клисуру, али којим се саобраћај и даље одвија, по миру који вас обузме чим изађете из кола, знате да сте близу светиње. Храм са једне стране штити висока стена, а са друге некадашња оружарница налик пирамиди, са видљивим отворима за ватрено оружје. Врата су отворена, а унутра је сточић са свећама, упаљено кандило и икона Свете Петке. Мати Анастасија нас затиче док је снимамо и фотографишемо. Срдачно се поздрављамо и заједно крећемо ка манастиру.
А тамо, пре било каквог разговора, прилазимо да се поклонимо чудотворној икони Свете Петке, по лику сасвим различитој од икона у нашим црквама и манастирским фрескама. Ова светитељка је млада, има неухватљиву, етеричну лепоту, крупне црне очи и мио поглед којим вас посматра. Имате утисак да ће сваког часа проговорити и пожелети вам добродошлицу. Ова Света Петка је реплика иконе из цркве Христа Спаситеља из Москве која је спаљена.
Наша икона је чудотворна“, скромно, а опет поносно каже мати Анастасија.
Пред њом се читају молитве и буде исцељења. Постоје докази за то јер су некада, у име захвалности Светој Петки и самој светињи, када се догоди неко чудо, стари људи доносили дарове у виду изливених руку, ногу, шта је коме излечено, и често одливе беба од сребра“.
Ти предмети које је захвални народ поклањао потичу из 19. века и чувају се у манастиру.
Данас се, због тешке ситуације, доносе скромнији поклони – пешкири, уље, брашно“, додаје она.
Примећујем да је рам испод иконе мало попустио.
Ако да Бог, ми ћемо нашу икону са иконостаса обновити, рестаурирати и ставити у трон како и заслужује“, додаје са љубављу гледајући у икону.
Монаси из Ивирона на путу кроз Сићевачку клисуру
Оно што је специфично за манастир, јесте то што људи више воле да се помоле у „црквици“, чак и зими. То оригинално није црква већ некадашња оружарница као што сте видели, али је мали простор и интимнија је атмосфера па ју је народ спонтано прогласио „црквицом“. Литургија је у великој цркви недељом и црвеним словом од 9 сати, али су врата „црквице“ отворена од раних јутарњих сати до увече. Људи се ту моле пред иконом и пуно дарова затичем тамо, и испред врата и унутра. Једноставно, овај манастир, и та икона и црквица су знак да се ту људи окупљају и да црква живи. А то је најважније. Ми славимо Свету Петку Трнову 27. октобра и тада буде баш много људи“, наставља мати Анастасија.
Овај манастир, саграђен у српско-византијском стилу као једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку, и са иконостасом по угледу на оне из руских цркава, никада није фрескописан. Једини осликани детаљ је купола изнад наоса на којој је представљено звездано небо. На моје запажање о зидовима без фресака мати Анастасија каже да су почели са рестаурацијом светиње па ће се можда ствари променити.
Из приче о плановима враћамо се на необичан живот ове светиње, пре свега на њено име и време настанка.
Манастир је познат као Света Петка Иверичка која не постоји као светитељка, али је добио име по грузијским монасима са Свете Горе, из манастира Ивирона, који су у 14. веку, како кажу, пролазили кроз Сићевачку клисуру. Тада су се, по предању, зауставили на месту данашњег манастира“, каже мати Анастасија.
Турци закопали дванаест девојака испред црквених врата
Не постоје поуздани подаци о тачном времену настанка манастира. Према доступнима је овај храм, настао на темељима претходне богомоље посвећене Светој Петки, и прво су га обновили Мрњавчевићи, а затим грузијски монаси из Ивириона.
Отуда је имену манастира додат назив Иверички“, каже мати Анастасија.
Ивирион је, иначе, стари назив за Грузију.
Црква се у турским дефтерима последњи пут помиње у 16. веку и то као дужник у десетку који није предала. Затим су је Турци, током народног сабора који им је изазвао срџбу, срушили и у знак одмазде испред црквених врата закопали дванаест невести. Са тако страшно плаћеним данком у крви, светиња је наредна три века стајала као рушевина све док је 1898. године, на темељима претходне цркве, нису изнова сазидале инжењерске јединице српске војске, када су и пронађени докази о жртвованим девојкама, али и новчићи, копља и други предмети још из времена краља Стефана Уроша Првог Немањића, познатијег под именом Урош Велики, а који је Србијом владао у 13. веку.
Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица
Директан повод за обнављање овог храма од стране српске војске било је спасавање врховног команданта, краља Александра Првог Обреновића, од сигурне смрти у мору, недалеко од Бијарица у Француској.
Светињу су обновиле инжењерске јединице које су радиле на изградњи пруге и пута кроз Сићевачку клисуру, о чему сведочи и спомен плоча на зиду здања.
Црква тада добија име „Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица“ и у војном поседу се налази до 1903. када прелази у власништво Епархије нишке. То је једини такав манастир у историји Српске православне цркве.
Веза са војском, међутим, траје до данас.
У последње три године овде служи војно свештенство, а и иначе је војска овде укључена у послове око сређивања порте, дрва за огрев… Војска, заједно са нама, монаштвом и свештенством, одржава овај манастир живим“, каже мати Анастасија.
Остаци моштију светитеља из Грузијске православне цркве у манастиру Свете Петке
Света Петка, међутим, не одржава само ову везу. Она не заборавља никога, а поготову не оне који су некада обнављали њен храм и молили јој се. У мају 2022. године, како каже мати Анастасија, у посету цркви изненада долазе Грузијци. И то не било који, случајни пролазници или туристи. У храм на поклоњење долази данас најпознатији Грузијац на свету, схи-архимандрит Серафим Бин-Кариби, иначе Асирац, припадник етничке групе која, вероватно једина на планети, још увек своју веру у Христа плаћа животом.
У питању је човек анђеоског гласа, један од најпознатијих певача духовне музике на свету који у Свету Петку Иверичку долази у пратњи монаха, певача свог хора. Тако гласови ових божјих људи, јединих на свету који молитве певају на арамејском, односно на језику којим је говорио Исус Христ, после најпознатијих светских дворана и појања у Ватикану пред папом Фрањом, испуне и малу цркву Свете Петке Иверичке.
Манастир Свете Петке привлачи посетиоце из целог света!
Већ сам њихов долазак представља неку врсту чуда, каже мати Анастасија и уз причу о томе како је такве посетиоце дочекала, угостила и како се са њима фотографисала, додаје да се прича ту не завршава. Годину дана касније у манастир стиже поклон од оца Серафима – честица моштију Преподобног Шио (Симеона) Мгвимског, светитеља Грузијске православне цркве и оснивача монаштва у Грузији.
У житију овог свеца пише да је живео у 6. веку и да је са монасима који су му се придружили током деценија подвизавања, изградио више храмова. Његове мошти почивају у манастиру посвећеном Рођењу Јована Крститеља и данас пружају заштиту комплексу храмова под именом Шио-Мгвимски манастири, а који се налази на 30-так километара од Тбилисија, главног града Грузије. А један део његових моштију сада је и у манастиру у Островици. Прва честица моштију која је икада дошла у овај манастир. Да са Светом Петком Иверичком настави да чува светињу.
Док се поздрављамо са игуманијом чини ми се да први пут схватам зашто људи, међу којима сам и ја, толико воле баш ову скромну цркву и зашто је она, упркос свим рушењима кроз векове, упорно обнављана. И зашто је опстала. Зато што у њој живи једна од највољенијих и најслављенијих светитељки у Срба, заштитница жена, Света Петка. Трнова или Иверичка, то је само питање семантике. А она на то не обраћа пажњу већ нештедимице обасипа љубављу све који јој дођу у посету. А љубав чини чуда, не само у овом манастиру, већ и у животу, зар не?
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
