Велики јунак, поп и хајдук – Захарије Милекић, вођа комита током окупације Србије 1916-1918. године

Био је страх и трепет за непријатеље на простору Западне Србије и Рашке области током 1916 – 1918. године. Био је комитски вођа, чије су се чете сукобљавале са окупаторима до краја рата, наносивши им велике губитке.

Поп Захарије Милекић био је наследник традиције Хаџи Мелентија Стефановића који је бунио западну Србију пре два века. Захарије Милекић био је игуман манастира Рача у близини Бајине Баште, задужбине краља Драгутина из 1276. године. У периоду након Великог рата, име попа Захарија са стрепњом и страхом се изговарало у Ужицу, Рашкој области, Бајиној Башти и деловима Босне уз Дрину. Захарије је постао дух Хаџи Мелентија који некада поведе крваво коло.

Балкански ратови

У својој исповести која креће од Балканских ратова 1912. године, поп Захарије наводи да се већ тада почео припремати за рат. Често је имао предсказања, која су га ретко варала. Једно од њих било је да ускоро креће рат са Аустроугарима. Поп Захарије кренуо је да проводи зиме у планини, спремајући се за почетак рата. За време трајања Балканских ратова скупљао је оружје, муницију, правио лагуме у планини, јер га никако није напуштао осећај да ће ускоро кренути рат са Аустроугарском. На тај начин, поп Захарије је веома спреман дочекао почетак рата, а касније и окупацију Краљевине Србије.

По избијању рата, јавно је говорио да ће Србија бити прегажена од стране својих противника. Због чега је био притворен, али убрзо пуштен. Оно што је изненадило попа, јесте да су његови тајни радови достављени непријатељу, те се једног дана нашао окружен непријатељом у пријатељевој кући. Бива заробљен и затворен.

Након што му је дојављено да је убијен један од вођа народа прота Вељко, решио је да побегне. Током саслушања прихватио је да ода своја тајна скровишта и места са оружјем и муницијом. Окупатори задужише тридесет жандарма да га отпрате до складишта муниције и оружја. Током хода искористио је тренутак непажње своје пратње и ускочио у једну провалију. Поломљене ноге, успео је да побегне жандармима у једно од својих склоништа.

Све већи број људи почео му се придруживати и пружати фантастичан отпор опремљенијем и организованијем непријатељу.

Нажалост, поп Захарије говори да су имали два непријатеља. Правог и оне из својих редова, свој народ. Одвраћао их, молио да одустану од тога, позивао у своје редове. Али, када то није уродило плодом, морао је предузети против њих друге мере.

Страшни поп био је немилосрдан

Убијао је Аустроугаре, клао по селима издајнике, нападао војне караване, палио је куће шпијунима и убирао је хајдучки порез. Колико је главобоље задавао противницима, види се по потерницима и великим наградама које су расписане за њим. Окупатори су били на њега слали батерију војске и артиљерију, али све је било узалудно, увек су били поражени.

После тога поп је отишао у Рашку област где је био поклао на стотину људи мухамеданске вероисповести, који су пљачкали и убијали Србе под заштитом аустријске војске. Спалио је велики број насеља и полупао хиљаде глава. Тако је показао какав је његов зулум наспрам ономе који чине Турци. Поп изјављује – да је током свог четовања увек гледао да буде од користи, заштити остављене и незаштићене.

Зиму је провео на тромеђи између Босне, Рашке области и Србије. Често је боравио у Рашкој области, где је за тамошње Србе имао само речи хвале – Нема бољих Срба, него оних из Рашке области. Ниједног Србина нису издали. Добри су то Срби. Када је избио Топлички устанак, покушао је да се придружи устанку.

Међутим, схватио је да се не може пробити до Прокупља и да нема довољно људи за такав подухват. Али и пре него што је стигао Аустријанци су угушули устанак. Упркос томе што је поседовао малу групу људи, она је наносила велике губитке непријатељу и значајно подизала морал народу, који га је полако губио.

Тада поп Захарије постаје још суровији него што је био. Огрезо у крви и освети, пред крај рата током повлачења противника код Пожеге поклао је цео батаљон Аустријанаца и први је ушао у ослобођено Ужице.

Пошто је сваког знао у душу, одмах је наредио чишћење оних који су се огрешили. Људи су га величали, целивали руку и поздрављали. Батинао је све који су заслужили, док поново није завладао ред и мир. Отимао је од богатих и давао сиромашнима, а за себе ништа није узимао, до онолико колико је било потребно за издржавање своје чете.

Свештеник и после рата

Организовао је једну банку и новац који би тражио, повериоцу би издавао признаницу за позајмљен новац. На крају након завршетка рата вратио се свом позиву свештеног лица.

Међутим, све што је за своју државу и народ урадио, оцењено је мало другачије. Локалне власти позвале су га на суд, због наводних двадесет убистава и седам разбојништва. Одслужио је годину дана истражног затвора, након чега бива рехабилитован, јер је признао убиства али не и разбојништва. Да је током рата остао у свом манстиру, хранио окупаторе, гајио стоку, живину и дуван за њих, сада би живео у Београду и поседовао огромно богатство.

Ипак, он је кренуо другим Божијим путем у бој за спасење отаџбине и народа, где је рескирао свој, како би били спашени други животи. Након изласка из истражног затвора, вратио се свом манастиру и свештеничком животу. После свих недаћа током и након рата, није клонуо духом, већ како би показао колико вреди, у миру је саградио један манастир, подигао велико газдинство, обогатио цео крај.

Све до смрти, кад год би одржао говор у цркви, код људи се и даље видео страх који поседују од гласа Захарија Милекића. Чиме се показује колико је било уливено страхопоштовање у народу према попу – хајдуку.

Младен Станковић
мастер историчар