Када се упутите у посету манастиру Светог Прохора Пчињског, иначе једном од најстаријих у Србији, већ сама свест о томе у колико стару светињу идете, изазове узбуђење. Свака црква одише специфичном атмосфером, у свакој се осећате другачије. Негде просто чујете одјеке молитава, негде вас фасцинира живописност фресака, дирну предања која живе кроз сећање народа о настанку светиње, разарањима, обновама, паљењима или крвљу плаћеној вери. А у овом манастиру се све то, и много више од тога, осећа одједном.
Манастир Светог Прохора Пчињског налази се на тридесет километара југоисточно од Врања, на обронцима планине Козјак. Са видиковца на врху, пре него што пут почне да вијуга ка манастиру, поглед који се пружа одузима дах. Стојите на врху Козјака, преко пута вас је Рујан, а између њих протиче река Пчиња. Обе планине су шумовите, али не толико да не видите голе стене и не осетите њихову снагу. Ту и тамо се још понегде види жилаво и отпорно пољско цвеће што пркоси чистом и помало оштром ваздуху.
И упркос зеленилу које вам пуни око, Пчињи која мирно тече и беласању манастирског комплекса у даљини испод вас, не можете да не помислите на суровост тих предела у зимским месецима када знате да је један човек, десет векова раније, ту живео сâм међу стенама, изложен снегу, вејавицама, киши и сунцу пуних тридесет година. Подвижник и светитељ, Преподобни Прохор Пчињски.
Тајне древних зидова
У манастирској порти затичемо групу туриста која разгледа импозантну цркву, Врањски конак, здање аутентичне архитектуре из средине 19. века, једно од најлепших тог стила у Србији, а са друге стране Јужни конак, окренут ка Северној Македонији.
Игуман манастира, архимандрит мр Методије Марковић са којим смо већ договорили сусрет, срдачно нас дочекује уз извињење што ће нам се придружити мало касније, пошто прочита молитву за здравље људима који су због тога дошли. То нама пружа прилику да направимо фотографије манастира, дворишта и околних здања, али пре свега да се привикнемо на мир који изненада завлада када туристи оду.
Несвакидашњи је, одише спокојством које се овде вековима таложило мада се старост зграда, осим по стилу градње, на први поглед не види. Можда су недавно обновљене или само свеже окречене, али види се да неко о њима брине јер блистају на сунцу.
И двориште тако изгледа, где год да вам поглед падне све је чисто и цео комплекс делује умивено. Осим тога, треба савладати и осећај који изазива сам манастир од чије импозантности застаје дах, а који по стилу градње и достојанству којим одише подсећа на најлепше манастире које су Немањићи подизали као своје задужбине.
Византијски цар испунио жељу светитеља
Према обећању, отац Методије нам се убрзо придружује и разговор о овој светињи може да почне. Питања је много па крећемо од предања о настанку цркве, да нешто важно не заборавимо.
Манастир Прохор Пчињски један је од најстаријих и најзначајнијих манастира на југу Србије. Потиче из 11. века и задужбина је византијског цара Романа Четвртог Диогена. Налази се у близини испоснице, места на коме се подвизавао Свети отац Прохор Пчињски који је живео крајем 10. и почетком 11. века“, почиње причу отац Методије.
Из његовог житија знамо да се он једном приликом сусрео са потоњим царом Романом Диогеном док је овај био у лову на овим просторима. Ловећи срну Диоген је наишао на Светог Прохора, али се видевши пустињака дуге браде и косе, у поцепаним хаљинама, он уплашио и почео да бежи. Свети Прохор га је по имену позвао да се врати. Роман Диоген се зачудио одакле тај човек зна његово име, али га је послушао и вратио се.
Том приликом Свети Прохор му је рекао да одмах иде у Цариград јер ће тамо постати византијски цар. А када се то деси, да се сети њега и подигне једну малу цркву у његову част.“
И то се заиста и десило. Роман Диоген се оженио царицом Евдокијом која је у то време била удовица, и на тај начин привремено преузео византијски престо и управљао византијским царством од 1068. – 1072. године.
Међутим, заборавио је на обећање дато Светом Прохору. Светитељ је био стрпљив и тридесет година је чекао на испуњење обећања византијског цара. Затим га је једне ноћи посетио у сну и подсетио на договор“, објашњава отац Методије.
Мироточиве мошти Светог Прохора
Када се цар Диоген тога сетио по дану, пошао је на пут да тражи Светог Прохора у пределу у коме су се срели, али подвижник већ дуго није био тамо. Светитељ се подвизавао на два места, у две испоснице. Прва се налази у данашњој Северној Македонији и цар Роман Диоген у њој није пронашао мошти Светог Прохора, већ у другој, два и по километра даље, на планини Козјак. Пронашавши их, он је хтео да их понесе са собом у Цариград“, наставља отац Методије.
Али, како предање каже, оне су се зауставиле на месту где се ми данас налазимо и никако нису хтеле да крену даље пут Цариграда. Тако је цар схватио да је воља Светог оца Прохора била да остане на месту на коме се подвизавао.“
Цар је прихватио да испуни светитељеву жељу и 1070. године подигао је прву цркву у част Светог Прохора, односно основао је манастир, а његове мошти положио са десне стране олтара. Предање каже да је византијски цар Роман Четврти Диоген са собом у Цариград ипак понео део моштију светитеља, леву руку која се и данас тамо чува.
Иначе, мошти Светог Прохора су овде у манастиру“, каже отац Методије.
Узидане су у зид одакле повремено, из отвора поред кандила, већ скоро десет векова из њих тече Свето миро које је много људи исцелило.“
Три слоја фресака у олтарском делу
Други ктитор који је манастир обновио 1316. године био је краљ Милутин, а остаци његове цркве данас се могу видети у олтарском делу. Манастир је тада живописао Михаило Астрапа, један од најзначајнијих сликара и фрескописаца у Византији који је касније осликао и Грачаницу.
У цркви можемо да видимо да постоје три слоја фресака у олтарском делу. Најстарији је из 11. века, из времена цара Романа Диогена, други из 14. и времена Светог краља Милутина, и трећи слој с краја 15. и почетка 16. века“, каже отац Методије.
Током скоро десет векова постојања, манастир је у више наврата био рушен и спаљиван, што од Турака, што од Бугара, али је увек био обнављан. Последња обнова била је крајем 19. и почетком 20. века када је на остацима цркве краља Милутина подигнута нова црква која је освештана 1904. године.
Забележена чуда о исцељењима
Упркос историји пуној страдања, у овом манастиру су у средњем веку радиле болница и школа које су биле узданица народа овог краја.
То је било по угледу на манастир Хиландар. Како је тамо болница изгледала и како су се тамо болесни лечили, тако је било и овде у манастиру јер су многи монаси из Хиландара боравили овде и преносили своја знања. Затим, многи су се ту лечили и молитвом и исцељењима која су добијали од моштију Светог оца Прохора, али се користило и лековито биље које се налази око манастира, а затим и вода, сам извор Светог Прохора“, каже отац Методије.
По молитву пред Светим моштима оца Прохора и да захвате воду са тог извора која се, као ни освештана, не квари, и даље долазе људи из разних крајева Србије. Прича о томе наводи ме на питање да ли је игуман и сам сведок неких исцељења или чуда.
Да“, потврђује он кроз благ осмех.
Само велико чудо које се овде дешава на очиглед свих нас јесте то Свето миро које тече из моштију Светог Прохора што је неуобичајено, али хвала Богу, то је велики благослов за нас који овде живимо, а и за све оне који долазе у манастир. У нашој ризници постоји архива у којој се чувају сви записи о чудима која су се овде дешавала. Људи дођу и посведоче шта им се догодило, а ми то запишемо и чувамо.
Поменуо бих само једно чудо чији сам ја сведок: у манастиру је био брачни пар из Смедерева који ни после шеснаест година брака није имао порода. Замолили су да им се прочитају молитве код моштију Светог Прохора. Прочитао сам молитве које су прописане за те случајеве. После неколико недеља, они су се јавили и саопштили ми да је жена остала у благословеном стању. Били су пресрећни и благодарили су Светом Прохору. После тога су дошли овде и записали смо ту њихову молитву коју им је Свети Прохор услишио. Да чудо буде веће, њихов син се родио 1. новембра, на дан када се слави Свети Прохор па су родитељи детету дали име Прохор.“
Свечаности и гостопримство у манастиру
Осим дана Светог Прохора Пчињског 1. новембра, овде се слави и дан Рођења Светог Јована Крститеља, познатији као Ивањдан, када је у манастирском дворишту али и околним ливадама поред Пчиње велики народни сабор који траје два дана, 6. и 7. јула. Слави се и 18. јул, дан Преподобног Сисоја Великог, заштитника деце, коме је посвећена црква подигнута на месту испоснице Светог Прохора, а која се налази на два и по километра од манастира.
Славе нису једини дани када се манастир може посетити. Света литургија је овде свакодневна као и вечерња служба. Отац Методије каже да за све има места у собама у манастирским конацима и да су сви добродошли.
Отисак стопала Светог Прохора Пчињског
То какав осећај обузме човека када уђе у цркву стару скоро десет векова, свестан да су те зидове додиривали и ту се молили српски краљ Милутин и кнез Лазар који је баш у ту причестио војску пред одлазак на Косово Поље; како се осећа када се нађе пред кивотом са мироточивим моштима Светог Прохора или стане испред испреплетаних стена у испосници, замишљајући како ли је тај светитељ, док је био човек, уопште живео ту јер се између стена могуће провући само ако сте ситније грађе – све ово је немогуће описати. То ипак морате да осетите сами.
Не постоје речи које би верно дочарале сва осећања која се у човеку смењују, чак и ако сте дошли само као туриста. Не морате да будете ни верник, чак ни православни хришћанин. Верујем да је човек било које вере не може остати имун на велику духовну снагу овог места која је не само прожимајућа, већ скоро физички опипљива као и удубљење у стени за које кажу да је отисак стопала Светог Прохора Пчињског.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
