Средином XV века, почело је насељавање Сићевачке клисуре калуђерима емигранатима са Истока, из Бугарске, Грчке и Свете Горе, који су се пред налетом Турака повлачили ка Западу.
У држави Стевана Лазаревића, па и у околини Ниша, јача активност монаха, која се огледа у груписању већег броја манастира на простору Сићевачке клисуре.
У Сићевачкој клисури уз име манастира Св. Петке придодат је назив „Иверица”, што посредно упућује на претпоставку да су његови оснивачи монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете Горе. Монаси из тада окупираних балканских земаља, као и они са Свете Горе, повукли су се пред османлијском најездом у скровите пределе Сићевачке клисуре.
Сићевачка клисура остала је по страни важнијих путева. Тако је живот у њој пулсирао преко Нишаве и њених притока, протичући у знаку духовног мира и страха.
Овде су долазили они који су путем усредсређивања желели да достигну духовне висине, али и они који су у страху од Турака тражили спас у неприступачним гудурама Клисуре. На овај њен значај још увек подсећају многобројни манастири и манастиришта, цркве и црквишта. Већина од њих је у рушевинама, док поједини још увек живе као топоними.
У тешким временима под Турцима, манастири и манастирска братства су имали значајну улогу у целокупном животу српског народа. Борба за очување духовног и националног бића довела је до стварања, на сигурној удаљености од прометних путева, монашких колонија, које није претерано назвати „малим Светим горама”.
Доказ њихове делатности су манастири: Св. Богородице, Ваведења Св. Богородице на десној обали Нишаве, Св. Петка Иверица у Островици, Св. Никола у Просеку и манастир Св. Успења испод брда Градац; али и цркве: Св. Никола у селу Манастир, Св. Никола у Чукљенику, Св. Петар и Павле у Островици, те црквишта: на Кулини, Св. Арханђела Гаврила испред Островице, Св. Тодор у Ланишту, Св. Илија на Чуки код Градишта, Св. Никола у селу Црнше, Св. Петар и Павле на Вишеграду.
Њихова дело је настављено и касније од XIX века, обновом старих и подизањем нових цркава.
Сићевачка клисура је монашко стециште и духовно средиште које је, посебно у време турске власти, обједињавало просветно – културну и богослужбену активност житеља ове области.
М.Ракоција
Манастири и цркве јужне и источне Србије, Ниш 2013, 158.
