Један од најраширенијих спортова, које играју особе са инвалидитетом је кошарка у колицима. Предност оваквог играња кошарке је што постоји могућност да је играју особе са и без инвалидитета, тако да спада у врло инклузивне спортове.
У Нишу је, званично од 2019. године основан Клуб кошарке у колицима „Наис“, који данас броји 14 чланова, а могу тренирати људи малтене свих старосних група, од 6 до 66 година, како кажу из Клуба. О инклузивним пројектима у сарадњи са Градском општином Пантелеј, постигнутим резултатима, проблемима у доба короне и самом Клубу разговарали смо са Александром Динићем, играчем Клуба кошарке у колицима „Наис“.
Недавно је завршен пројекат под називом „Кошарка у колицима допада се клинцима“ који сте, уз подршку ГО Пантелеј, радили са ђацима из Основне школе „Стеван Синђелић“ из Каменице. Какви су Ваши утисци?
Тај пројекат „Кошарка у колицима допада се клинцима“ радили смо по други пут са Основном школом у Каменици. Прва Основна школа са којима смо радили је у Чокоту. То је за нас било прелепо искуство. У школи у Каменици, уз подршку Градске општине Пантелеј одрађен је пројект из два дела. Први део је био у Каменици, у школи где смо представили спорт, а други део је где су клинци из дошли овде, на наш тренинг, како би се практично упознали са нашим тренингом. Одушевљени смо одзивом, јер су дошли насмејани, хтели су да пробају, ушли у колица и схватили поенту, а то је да кошарка у колицима није баук и да није ништа страшно баш зато што је у колицима. Представили смо им да особе са инвалидитетом могу да се баве било којим спортом, поменули смо им и остале спортове за особе са инвалидитетом.
Који је био циљ самог пројекта?
Кошарка у колицима им се допала зато што је масовни спорт, турбулентан и могу да се баве њима и особе са и без инвалидитета, наравно у тим спортским колицима. Било им је презанимљиво јер су и пробали, а и тражили су сви да седну. Било им је драго да су пробали, а ми смо постигли циљ, да ширимо видике и ширимо инклузију међу људима у Србији. Нек крене то из Ниша, нека крене то одавде, нека крене спортом да људи разбију те баријере које имају у глави, да схвати да инвалидитет није баук, него једноставно сви смо исти, само ето можда има неких малих разлика.
Циљ нам је углавном да широј јавности прикажемо шта је кошарка у колицима. Да одмалена деца схвате да пре свега ни њима ништа не буде тешко, самим тим њиховим одрастањем се то шири и у нашој популацији у Србији то буде некако лепше схваћено.
У последње време постигли сте одличне резултате на турнирима. Колико вам значи тај успех?
Та последња утакмица која нам је јако била битна против београдског „Сокола“ за освајање, рачунајући по нама, трећем, највишем до сада освојеном месту. Ми смо успели да одиграмо једну од бољих утакмица, а ја поготову до сада од када тренирам, око две ипо године. Супер сам одиграо, али не бих одиграо тако без свих нас у тиму. Не би успели да не гајимо ту неку енергију, ту неку породичну ствар у тиму, јер одавно смо прерасли тим. Стварно помажемо једни другима, на терену, а и ван терена, излазимо у сусрет, створили смо ту неку енергију која свима прија и отуда ето то треће место. Сада смо тренутно први, али они тимови који још нису завршили све утакмице до краја, рачунајући њих, бићемо трећи сигурно, али ето сада , дичимо се тим првим местом, који ћемо можда некад и постићи.
Пандемија корона вируса је утицала на све сфере друштва. Са каквим сте се ви проблемима сусретали у току претходне године?
Тренирали смо за време короне свако понаособ и код куће, када је било онако најжустрије. После тога, како је било мирније и како смо се сви привикли, покушавали смо да се вратимо на паркет, јер није било изводљиво само кући тренирати, јер најбитнији је паркет за спортска колица. И за сам тим је битно било да опет будемо заједно. Скупо је трошити спортска колица на бетону и опрема мора да се пази. Зато смо тражили паркет и успели смо. Нисмо баш у Нишу нашли паркет, али смо имали велику жељу да тренирамо па смо ишли до Бојника, педесет, шездесет километара, два до три пута недељно, пет, шест месеци и није нам то био проблем јер волимо кошарку.
После одређеног времена, у том добу короне, градоначелница нас је чула, не можемо да кажемо да није. Поред њихових обавеза у управи Града, после неког времена добили смо прелепу халу у Основној школи Иво Андрић у Нишу, где морамо да се захвалимо градоначелници, а онда и директорки ове Школе. Овде имамо супер услове. Корона нам још увек ствара проблеме у организационом смислу, али смо задовољни што имамо где да тренирамо, док се не врати хала Чаир у функцију, као што је обећано.
Да ли имате помоћ и подршку Општине или можда неких појединаца, што се тиче опреме и осталих ствари које су потребне за адекватно тренирање?
Свакако што се тиче клуба, имамо подршку друштвено одговорних људи, а имамо и подршку Општине. Имамо годишњи буџет Града који је исто основан, на основу свих пројеката који клуб има у току лиге, такмичења и свих ствари који су нам обавеза. У почетку није било разумевања, али свом том вољом и резултатима које смо постигли, мислим да смо призвали све те људе да обрате пажњу на нас. У последње време имамо помоћ, али највише донатора, који се однекуд појаве. Што улогом наше управе, од председника, чак и терапеута, који је у последње време донео доста средстава у клуб и презадовољни смо заиста.
Шта бисте поручили особама које пожеле да се баве овим спортом?
Кошарком у колицима се могу бавити и особе без инвалидитета у Лиги, јер тада дозвољавају правила, да је по неки играч и без инвалидитета на паркету. Отуда је и толико инклузиван спорт.
Долазе различите особе са различитим инвалидитетом да пробају. Овог пута позивамо особе са инвалидитетом, да дођу да се баве спортом, не само овим, могу да пробају неки други спорт за особе са инвалидитетом, од стоног тениса, до пливања, има доста спортова у Нишу, зато сам и срећан што сам овде особа са инвалидитетом. Пре инвалидитета сам се бавио фудбалом, пробао разноразне спортове и одлучио се за кошарку у колицима. .
Неко сам ко воли да шири причу и желим да позовем и из других градова особе са инвалидитетом, који можда у својим местима немају прилику да тренирају спортове које би волели. Нека се слободно јаве, постоји фејсбук страница, инстаграм страница. Од 6 до 66 година старости људи могу да упишу овај спорт, године нису мерило. Тренирајући нешто, много ће боље функционисати као особе са инвалидитетом и здравије ће имати опхођење према животу.
Д.Н.
