Манастир Светог великомученика Ђорђа у Темској налази се седамнаест километара северно од Пирота, на обронцима Старе планине, у атару села Темска и на левој обали реке Темштице, у близини српске средњовековне тврђаве Темац по којој су и манастир, и село, и река добили име. Остаци некадашње тврђаве-града, подигнуте око 1330. године, а разорене у 15. веку, која је представљала гранично утврђење према Бугарској у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића, и данас се могу видети.
Четири конака манастира Светог Ђорђа
У манастир стижемо у раним поподневним сатима, неприпремљени за нестварну лепоту овог места: за цркву Светог Ђорђа која се купа у зрацима јесењег сунца, окружена савршено подшишаном травом, заштићена јелкама, чемпресима, другим зимзеленим и вишегодишњим растињем, високим или пажљиво обликованим. Златни сунчев прах као да се немилице просипа и са брда иза, на коме је лишће попримило стотине меких нијанси наранџасте и жуте па пејзаж изгледа као са неке ренесансне слике у коју се манастирско имање уклопило, и све необично светлуца и ћутке дозива.
Разиграност белине конака обуздавају тамнобраон дрвене ограде, стубови, старински рамови прозора и врата. На ливади у економском делу дворишта један предиван коњ се двоуми да ли да потрчи у кас. Све је утонуло у несвакидашњи спокој и тишину која се, просто, чује. И већ сте сасвим очарани, а још нисте ни крочили у светињу која вас, са старинском каменом чесмом испред и фреском Светог Ђорђа изнад улазних врата на трему, стрпљиво чека.
Манастирски комплекс уоквирују четири конака од којих два, својим аутентичним изгледом из 17. века, дају дух прошлих времена. Испред оног најближег улазу, као драге госте нас дочекује архимандрит Леонид Цолић, духовник ове светиње. Манастир је, иначе, женски, а његов старешина је већ годинама схи-игуманија Ефросинија Ристић.
Док пијемо кафу добродошлице затечена сам сазнањем да у манастиру тренутно живе само њих двоје. Питам где је сестринство, имају ли помоћ јер је комплекс огроман, ко брине о имању, о цвећу које је, од раног пролећа до касне јесени, заштитни знак овог манастира, ко води рачуна о животињама? Отац Леонид помирљиво каже да су таква времена, али да добрих људи који помажу увек има.
Вековне тајне манастира Светог Ђорђа
Манастир је из 14. века и задужбина је Јована и Константина Дејановића, сестрића цара Душана“, почиње причу отац Леонид о историјату, када пођемо ка цркви која у основи има сажети уписани крст, а на крову осмострано кубе које носе лукови.
Дејановићи су манастир подигли на темељима, претпоставља се, хришћанске цркве из 11. века, али у храму немамо никаквих писаних трагова из тог периода. Први подаци који се овде налазе потичу из 1576. године, из које датира фрескопис у наосу, средишњем делу цркве, и олтару. Натпис сведочи да је те године црква фрескописана трудом игумана Захарија и верујућег народа овог краја. Фреске су аутентичне што значи да је црква коју годину или деценију раније обновљена па можемо рећи да данашњи храм, у овом облику, датира из 16. века.“
Фрескопис Светог писма
У фрескопису цркве представљени су сви већи догађаји из Светог писма. У доњим деловима су непознати зографи осликали пустињаке и ратнике док су у медаљонима изнад ликови светитеља. На појединим местима недостају делови слика.
Црква је више пута страдала. У неком периоду је била чак и откривена, тако да је добро што су фреске и оволико сачуване. Оне су деведесетих година 20. века очишћене и конзервиране“, наставља са причом отац Леонид.
Задивљујући иконостас којим доминира боја старог злата сав је у дуборезу, али се стилски разликује од фрескописа. Види се да, осим историјске, има и уметничку вредност.
Првобитни иконостас је уништен или је изгорео у неком од пожара, а овај је из 1735. године. Подигнут је за време игумана Висариона и о томе постоји један натпис горе, у подножју самог крста. Ако Бог дâ, волели бисмо да га у току 2024. године обновимо и заштитимо. Међутим, манастир Темска је од 1948. године под заштитом државе као споменик културе од изузетног значаја тако да без Завода за заштиту споменика из Ниша не можемо ништа да урадимо“, потврђује отац Леонид.
Откуд Руски конак у манастиру Темска?
Манастир је у више наврата обнављан и дозидаван. Припрата је подигнута 1654. године, а претпоставља се да је сценама из житија Светог Ђорђа фрескописана крајем 17. века, када је дошао игуман Партеније који је, после турског пустошења десетак година раније, обновио цркву, два конака и подигао чесму у порти. Осим њега, овде је живело још много значајних људи који су оставили трагове свог постојања.
Јеромонах Кесарије је 1836. године дошао са Свете Горе и обновио духовни живот. Отворио је прву школу и почео са описмењавањем народа овог краја. У њој је образовао и учитеље, и свештенике. Манастир је од оснивања био мушки, а ипак највећи процват, и духовни и материјални, доживљава 1924. године када у њега, после Октобарске револуције, из царске Русије стигну монахиње. Од тада до данас је женски. Иначе, руске монахиње су населиле више манастира у нашим крајевима. У Темској их је било највише, претпоставља се чак четрдесетак у првом маху. Оне су цркви 1928. године додале трем који је изгледао мало другачије у односу на овај сада. Бочни зидови су данас срушени“, каже отац Леонид.
Током 1936. године сестринство је подигло и нови конак, данас познат као „Руски“, као и све друге пратеће објекте: зид око манастира и зграде у економском делу.
Чувени мелеми из Темске – Тајна монахиња из Русије!
Руске монахиње су донеле и те чувене мелеме који се, по њиховој рецептури, и данас праве у манастиру. То су мелеми за сва кожна обољења: псоријазу, екцем, дерматитис, гљивице, ране, затим против опадања косе, за вене, хемороиде, синусе, уши… Углавном, све што је на кожи. То знање и рецепти генерацијски су се преносили са једне монахиње на другу. Од наше игуманије Ефросиније сам их наследио ја. Она ме је научила како се праве и ја сам наставио да их израђујем, тако да није било никаквих прекида. Праве се по рецептима који су сачувани. Игуманија каже да их је било и за многе друге болести, али су они, нажалост, током времена изгубљени“, каже отац Леонид.
Гробље руских монахиња
У манастиру Темска прошлост и садашњост се неприметно прожимају па са приче о мелемима из прошлог века прелазимо у садашњост у којој трају радови у новој зимској цркви коју идемо да видимо.
Док излазимо из храма Светог Ђорђа поглед ми одлута ка манастирском гробљу, беспрекорно чистом и уредном, које се налази десно од цркве, уз оградни зид. Камени споменици су поређани „под конац“, у више редова. Иако тим делом влада дубоки мир, осећа се да је он и даље део манастирског живота.
То је гробље руских монахиња“, меко каже отац Леонид, а очи му изненада испуни нежност док му поглед клизи преко ћутљивих споменика.
Ту леже многе свете душе. Знате, кад ви пређете из једне државе у другу, из једног народа у други, а опет вас и ту дочекају комунизам и страдања, велике су то жртве и молитве које се, верујте, и дан-данас осећају. То је њихов благослов.“
И ја му верујем. Тај благослов „матушки“, како су их од милоште звали, и њихове, али и молитве свих других монаха који су упорно одржавали живот ове светиње, прожима сваку стопу манастирског имања, сваки камен у зиду и на земљи, сваку влат траве и дрво. Има га и у шуштању лишћа које изненада затрепери, као да је неко брзо прошао поред њега па га накратко узнемирио, а ветра нема.
Зимска црква Светог Саве у манастиру Темска
До зимске цркве на супротној страни имања, пролазимо поред неколико стабала маслина које су ретке у нашим крајевима. Али, на овом светом месту, изгледа успевају.
У новој богомољи је стваралачка атмосфера. Поред огромних лимених саксија у којима се лепи розе цветови још упорно шепуре, стоје кантице са бојом, растварачем, прибор за сликање и фолије које штите под. Мирис свеже боје меша се са мирисом цвећа и тамјана, а један зид још увек чека да му се фрескописац посвети.
Зимска црква је посвећена Светом Сави и ово је трећа година како радимо на њој. Фрескопише је мештанин који није сликар академац, али има дар да представи оно што треба, а пошто је посвећена првом српском архиепископу, овде смо ставили акценат на Србе светитеље“, каже отац Леонид.
Осим што на први поглед остављају утисак топлине и тихе радости, лица светитеља су и толико жива да се чини да ће проговорити. И нема дилеме ко је ко јер су сви верно представљени. И Свети Сава, и његов отац Симеон Мироточиви, краљеви Милутин и Стефан Дечански те Свети Василије Острошки, Владика Николај и многи други. Као детаљ се појављује и српска круна, а при дну зида простире се мотив пиротског ћилима, још једног културног блага овог краја.
Фреска Успења Пресвете Богородице, на зиду преко пута олтара јер се у цркву улази са јужне стране, још увек се суши. За сваки осликани лик могуће је замислити о чему размишља и чему се нада док присуствује том светом чину.
То смо се одмах на почетку договорили, да не буду намрштени ликови и тамне боје. Христос Васкрсе, ипак имамо више разлога да се радујемо него да будемо смркнути“, каже отац Леонид.
Бог је љубав. Господ је само о љубави и причао, и ми би требало да ту љубав представимо другима. Кад неко долази у манастир – не долази да се боји, него да се радује јер је основ наше вере љубав.“
Две славе – Ђурђиц и Свети Сава
Фрескопис и сви остали радови требало би да буду завршени до храмовне славе 2024. године.
Манастир слави дан Преноса моштију Светог Ђорђа 16. новембра, познат и као Ђурђиц, када се окупља највећи број верника. Ако Бог дâ, тада ћемо и да осветимо зимску цркву, а после ћемо славити и Светог Саву. Мени се чини да се ми њему нисмо одужили на прави начин. Мислим да би свака наша, српска црква, свако здање, требало да има један трон у коме је икона Светог Саве. Да нам није било њега, ко зна шта би било од нас данас“, каже отац Леонид.
После цркве накратко свраћамо у продавницу са мелемима и другим производима, а затим крећемо ка излазу. Опраштамо се уз позив да дођемо на литургију која је недељом и великим празницима, због удаљености манастира, од девет сати.
Верно пренети лепоту овог светог места и осећај који човек понесе у души је немогуће. Зато, ако сте се икада запитали како изгледа рај, посетите манастир Темску јер ће вам слика, после тога, сигурно бити јаснија, живља и блискија.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
