То је био почетак великог напредка Радничког и почетак периода од преко две деценије током којих је Раднички постао један од најстабилнијих југословенских клубова, а Илија Димоски је постао главни играч ове генерације.
Илија Димоски, леви бек Фудбалског клуба „Раднички“ Ниш лако је могао те 1961. године да заврши у Партизану или Црвеној Звезди, да није било сналажљивости тадашњег председника нишког клуба Блашка Тошића и директора нишког „Стотекса“ Љубе Николића.
Димоски је тада играо за Победу из Прилепа и био је право откровење за југословенски фудбал. Два београдска клуба, али и Вардар из Скопља били су тада главни конкуренти.
Ипак, „Раднички“ који је играо тада у Другој лиги није заостајао у амбицијама да доведе овог одбрамбеног играча, који ће се касније показати, могао да игра на свим позицијама.
Стеван Николић, син Љубе Николића, а касније и зет Блашка Тошића, председника „Радничког“, прича нам како је Димоски „украден“ од већих и богатијих клубова.
Много касније, када је Илија Димоски завршио фудбалску каријеру, негде средином седамдесетих, возач Стотекса, Василије Богдановић каже у једном разговору:
Чудна времена, кад се сетим како сам Димоског возао по планинама Македоније, бубрези су нам отпали, спавање у колима, ма чудо.
Друштво око њега се заинтересова за причу, кад нам он потанко исприча шта је тада Раднички морао да уради да овог сјајног момка из Забрђана код Прилепа доведе у Ниш, почиње причу Николић.
Он се сећа да је Ниш, почетком шездесетих година прошлог века почео да се „отреса“ баласта уштогљеног комунизма. Дошла је мода, плоче, игранке…
Амбиције су порасле и Радничком, тако је Блашко договорио са Димоским селидбу у нишки тим, али због прелазног рока, представници Партизана, Црвене Звезде и Вардара нису смели уопште да дођу до Димоског.
Када је ово чуо Љуба Николић, директор Стотекса, а како Раднички није имао добар ауто, одмах је послао службени ауто Стотекса у Прилеп да покупе Димоског, али тако да нико не може да га нађе.
Рекао је свом возачу Василију Богдановићу, да се само њему јавља и да путујују кроз Македонију све док му не каже да дођу у Ниш – објашњава Николић.
Тако су они недељу дана провели у планинама Македоније, од Струмице до Дебра, и до Димоског, најтраженијег фубалера тада у Југославији, нико није могао да дође, а до пред сам истек прелазног рока.
Из Звезде и Партизана су га тражили по Прилепу, Скопљу па и Нишу јер се нешто шушкало, али он је био у оним планинама Македоније – прича Николић.
Богдановић и Димоски су натрпали „Опелов“ гепек разноразном храном, чак нису улазили ни у села.
У неколико наврата, пошто су морали да иду и по гориво, Димоски је имао неко плаво ћебе, којим се покривао, ако уђу где има више људи. После недељу дана, у Ниш су ушли ноћу и потписали уговор. Када је објављено Београђани бесни, не могу да верују шта се догодило – закључује Николић.
Никада им није речено које је муке имао Димоски и возач Богдановић да овај, иако одбрамбени играч, да 57 голова за нишки „Раднички“.
Легенда нишког тима
Димоски ће касније постати легенда нишког тима, биће на аутобусу 1962. године када је „Раднички“ ушао у Прву лигу. Он је укупно одиграо 541 утакмицу за нишки тим, а чак је легенда Звезде, Џајић изјавио да није срео одбрамбеног играча са тако израђеним шутем (Димоски је био сјајан извођач пенала).
Димоски се такође памти и по једном неславном рекорду који пада у сенку у односу на пружене игре, а то је да је са седам аутоголова у „Радничком”, понео титулу „неславног голгетера”. Његова каријера је трајала 19 година.
М.С. / Д.И.
