Горњи Матејевац чува тајне богате прошлости кроз своје цркве. Међу њима се истиче црква Свете Тројице, једна од најлепших и најстаријих у југоисточној Србији, позната и као Русалија, Латинска или Голема црква. Прича о овом месту води нас кроз векове, а протојереј Иван Симић, парох горњоматејевачки, са поносом говори о драгуљу свог села.
Највећу радозналост буди први назив, Русалија, јер се везује за бројна предања која прате ову цркву, загонетну византијску лепотицу која усамљена стоји на врху Метох-брда, како га зову мештани, као сведок векова и ћутке чува тајне о нишком крају: о путевима „куд пролазе Турци и трговци“, о одмаздама, паљењима и обновама, временима владавине Немањића па све до свог настанка у Византији.
Као права дама, ова црква ћути о својим годинама и разбуктава машту загонетно се смешкајући на приче које о њој круже. Не открива да ли њено друго име – Русалија, осим што упућује на изразиту времешност, има везе са Русалкама, душама утопљених девојака познатим по изразито дугим риђим косама које им у слаповима падају низ леђа, по песми и игри од које би свако ко би их угледао намах заувек занемео, а можда и био удављен ако им не би био по вољи; или се, пак, мисли на виле Русалке, душе невиних девојака умрлих пре венчања које живе по шумама, пољима и у близини вода, а које исто омамљују или чак усмрћују нежељене сведоке свог постојања па их се народ боји, нарочито у недељи после Духова?
А можда је име настало због Празника ружа, „розалиа“ на латинском, у античком Риму, због паганске светковине чију су прославу хришћани преузели поистоветивши је са празником Духова, педесетог дана по Ускрснућу Господа, који се слави истих дана? Да ли је највероватнија верзија да је то име добила зато што је била посвећена Пресветој Богородици којој је додат назив Русалија, опет повезан са једним од три нижа женска култа познатим код старих Срба?
Питамо оца Ивана која је верзија, по његовом мишљењу, најистинитија, али и он има дилему о пореклу тог назива.
За њу је интересантно да је зову Црква Розалија, мада је то можда мало дискутабилно јер је она посвећена силаску Светог Духа на апостоле односно Светој Тројици, а то је Педесетница, односно педесети дан после Васкрсења Господњег“, каже отац Иван.
Од Византијаца до Дубровчана, сага о цркви Свете Тројице – Латинска црква
О времену када је настала не постоје поуздани подаци. По стилу градње претпоставља се да је настала у првој половини 11. века.
Црква Свете Тројице изграђена је у преднемањићком периоду. Сазидали су је византијци, када су повратили власт над овим подручјем, као присуство православља на овом делу Балкана. Она заиста има изузетну историјску вредност, како уопште, тако и за православну цркву“, каже отац Иван.
Претпоставља се да је после повлачења Византије са ових простора црква напуштена јер је Срби нису прихватили па је била препуштена зубу времена. Из археолошких испитивања се зна да је обновљена почетком 15. века, а због новчића из периода владавине деспота Стефана Лазаревића који су том приликом пронађени, верује се да ју је он обновио и посветио Пресветој Богородици. Међутим, после пропасти деспотовине, као да је и црква пропала кроз историјске податке јер о њој нема ниједног таквог у периоду од читава два века, чак ни у педантно вођеним турским дефтерима.
Отац Иван нас подсећа да ова црква има и друге називе, а управо следећи потврђује да је она све време постојала на истом месту.
У народу је позната и као Латинска црква, зато што је у 16. веку у Нишу постојала једна већа насеобина дубровачких трговаца јер је познато да је Ниш на пола пута између Рима и Цариграда, и да је овде била развијена трговина“, објашњава отац Иван.
Било је ту, кажу, доста Дубровчана католика који су је вероватно, уз дозволу наше цркве и Турака, отприлике 30-40 година користили за своје богослужење, што практично значи да су у њој служили мису, и зато је зову Латинска. Међутим, њу су ипак сазидали православни Византијци. Она је скромних димензија, у облику писаног крста са куполом, што је типична византијска грађевина, само што су византијске цркве много веће. Ова црква никада није била фрескописана и то умањује податке о њој.“
Они подаци који постоје кажу да у следећем веку, после Дубровчана, у Нишу и околини није било ниједне хришћанске цркве јер су биле порушене, спаљене или претворене у џамије, касарне, чак и коњушнице.
Голема црква на брду Метох
Не зна се када је тачно Црква Свете Тројице, Русалија или Латинска, тајно обновљена и да ли је том приликом посвећена Светој Тројици, али се зна да из тог периода потиче њен трећи назив – Голема црква. Упркос турском уништавању православних богомоља, у црквеним архивама постоје записи да су мештани обнављали своје светиње на местима добро сакривеним од очију Турака па је ова црква, истакнута на врху брда Метох, изгледала као највећа хришћанска црква у целој нишкој долини – Голема, како се каже у овом крају.
Она је дуго била у рушевинама да би је Завод за заштиту споменика обновио у периоду 1968.- 1972. године“, каже отац Иван.
За те четири године вратили су је у првобитно стање и сада има статус објеката од изузетног значаја као културно благо Србије.“
Манастир Светог Јована Крститеља: Хришћанско светилиште
Помињање брда Метох одводи нас у разговору ка четвртој великој светињи у горњоматејевачкој парохији, једином манастиру поред три цркве.
Само брдо припада манастиру Светог Јована који је непосредно ту, у кањону, на два километра од села. Званично је то метох Светог Јована тако да су све цркве повезане“, каже отац Иван.
Реч је о надалеко познатом манастиру Светог Јована Крститеља, ушушканом између брда Бели врх и Дебели дел, а чији је настанак такође обавијен велом тајне. Према предању, на месту данашњег манастира се у античко доба прво налазило паганско, а затим хришћанско светилиште. За тај првобитни манастир се не зна када је тачно подигнут, али се помиње 11. век и време цара Константина Великог. Постојање манастира потврђују и подаци из неколико векова касније, записи о манастиру из турских пописа из 15. и 16. века. У последњем попису из 1564. године помиње се да је манастир опустео.
Од пчеларства до попа Игњата
И манастир Свети Јован је такође споменик од изузетног значаја због тога што потиче из 11. века“, почиње нову причу о овој светињи отац Иван.
Каже да се из предања зна да је у манастиру, у доба под Турцима, живело дванаест монаха просветитеља који су се бавили пчеларством и преписивали богослужбене књиге. О томе сведочи податак да је у храму преписан један Псалтир у време нишког епископа Георгија, 1597. године. Манастир је обновљен у 16. веку када је и живописан, али је од првобитних фресака остала сачувана само једна – представа Христа у гробу.
Предања кажу да се у манастиру Светог Јована, пред бој на Чегру 1809. године, причестио Стеван Синђелић са својом војском“, наставља отац Иван.
Манастирски храм је опет обновљен 1835. године, али је већ шест година касније, у знак одмазде због његовог коришћења за састанке попа Игњата, пароха горњоматејевачког, и устаника који су учествовали у Милојевој и Срндаковој буни 1841. године, у потпуности разорен.
Народ није дозволио да светиња остане у рушевинама па је нова обнова завршена 1869. године, када је и фрескописана. Унутрашњост храма украсио је нови дуборезни иконостас са биљним орнаментима који су усмеравали пажњу на 46 икона чији се иконописац, по стилу из зографске школе, не зна. После ослобођења од Турака, краљ Милан Обреновић подигао је конак у манастирском дворишту и даривао звоно изливено у Вршцу 1879. године.
Свети огањ из Јерусалима, који и данас гори
Почетком двадесетог века, бежећи од Октобарске револуције, у овом манастиру уточиште проналазе руске монахиње које у њему отварају школу за образовање слепе деце.
Манастир је после опустео, али су о њему бринули локални свештеници. Поново је оживео доласком оца Илије почетком деведесетих година двадесетог века.
Овај манастир познат је по томе што је и чувени духовник, отац Илија, боравио у њему. Он је донео свети пламен – свети огањ из Јерусалима, који и данас гори. Отуда је донео и велики крст. Тих неких 30-40 година је обележио и његов долазак, и његова обнова манастира, јер када је отац Илија дошао, манастир није имао струје. Сада је то потпуно жив манастир, има три монаха и једног јеромонаха и у изузетно је добром стању“, каже отац Иван.
Благослов. Мистерија. Предсказање велике несреће
Ова светиња је, са свим покретним стварима у њој је 1997. године проглашена спомеником културе од посебног културног и историјског значаја. У њој се, осим моштију светаца, налазе још две реликвије за које се прича да су предсказале бомбардовање Србије 1999. године. Кажу да је свети огањ из Јерусалима месецима унапред почео непрестано да трепери у кандилу, што је протумачено као најава велике несреће која ће пасти на српски народ са неба, а да је икона Светог Јована Крститеља почела да плаче са почетком бомбардовања. У питању је иста она икона за коју народ овог краја верује да је лековита и којој се редовно моли.
Из Горњег Матејевца, уз захвалност за гостопримство оцу Ивану, одлазимо препуни утисака и нових сазнања. Са осећајем необичне лакоће и релаксираности, као да се не враћамо са новинарског задатка, већ са одмора.
И због тога све вас, којима су се приче о овом необичном селу са још необичнијим светињама праћеним предањима о мистеријама и чудима допале или су вас заинтригирале, позивамо да дођете и сами се уверите да у шетњи од једне до друге светиње, од којих вас свака привлачи из другог разлога и дели са вама своје тајне али и благодат, време тече другачије, спорије, а вас чини спокојнијима.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
