Око 1.500 припадника ОВК, уз подршку албанске артиљерије, НАТО авијације и инструктора напало је рејон карауле Кошаре на фронту ширине неколико километара рано ујутро 9. априла 1999. године.
Циљ напада са албанске стране била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресијецање комуникације између јединица тадашње Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, као и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада.
Највећи дио српских снага на Кошарама чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су у просјеку имали између 19 година и 20 година.
На врхунцу борби Војска Југославије имала је око 1.200 војника, а ОВК, са добровољцима и албанским јединицама пет до шест хиљада. Снаге ОВК су ратовале у сменама, док за ВЈ није било одмора.
Погинуло је 108 српских војника, од којих 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца.
ОВК је признао губитак 200 бораца, али их је највјероватније погинуло много више, а званично су погинула и два НАТО војника – Француз и Италијан, као и један држављанин Алжира. Уништено је пет албанских тенкова.
Командант одбране Кошара, пуковник у пензији Љубинко Ђурковић раније је оцијенио да је та битка симбол херојске одбране српске војске.
Кошаре никада нису пале – говорио је он и додао да се српска војска повукла по Кумановском споразуму.
Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама Кфора повукла са Кошара. Повлачење је, за разлику од других делова Косова, протекло без икаквих инцидената, а непријатељи су једни друге мирно посматрали.
Редакција Слово југа
